Зашто су убијени Михаило и Бранко? Мистерија смрти два сликара - један страдао због браде, други због шамара?

У исто време су студирали на Ликовној академији у Минхену, завршли је 1909. године. Обојица ратовали у оба Балканска рата, са српском војском у Великом рату прешли Албанију, дошли на Крф и били добитници високих војних признања. Обојица су били оснивачи Удружења ликовних уматника Србије. Историчари уметности би рекли: Михаило Миловановић је био ратни сликар, везан више за свој родни крај, а Бранко Поповић – прва лига.

Оба знаменита Ужичанина стрељана су без суђења, а много година касније су рехабилитована, али љага неправде и срама заувек остаје уписана у домаћу историју као приказ времена и опомена да се никада не понови и никоме не догоди.

Михаило стрељан због браде?

Колико ће уметници страдати доласком комуниста на власт у Србији, могло је изгледа да се наслути већ на самом почетку Другог светског рата. Прва већа територија под влашћу партизана, касније названа Ужичка република, трајала је свега 67 дана.

У последњим данима њеног постојања – 28. новембра 1941. године – партизани су стрељали српског сликара и вајара Михаила Миловановића, носиоца Албанске споменице, Ордена светог Саве и Ордена Југословенске круне трећег степена. Аутора чувених портрета српских војвода Радомира Путника, Живојина Мишића, Степе Степановића и Петра Бојовића, те краља Петра И Карађорђевића и регента Александра Карађорђевића убили су без суђења под оптужбом да је енглески шпијун.

Михаило Миловановић био је ратни сликар Врховне команде српске војске у Првом светском рату, минхенски ђак, патриота који је почетком новог рата знање немачког језика користио да помогне својим Ужичанима. Игром случаја, на ликовној академији у Минхену студирао је са оцем пуковника Алберта Ханса Штокхаузена, немачког комаданта Ужица 1941. године. Позивајући се на пријатељство са оцем немачког пуковника, према сведочењима бројних Ужичана и њихових сродника, спасао је многе сународнике, и комунисте и оне који то нису били, од немачког заробљеништва и стрељања.

Закаснелу правду дочекали су сликареви потомци 66 година касније. Окружни суд у Ужицу 21. марта 2007. године донео је решење о рехабилитацији убијеног уметника и утврдио да је под оптужбом да је енглески шпијун стрељан без икаквог суђења. Уз пресуду стоји да Миловановић никако није могао бити енглески шпијун, с обзиром на место у ком је живео и потврду како је од Немаца спасао сина Јова Пишчевића, шефа Пореске управе Ужица.

Никола Кусовац, пензионисани кустос Народног музеја, каже да су у поратном времену у музеју више сматрали да је сликар убијен "грешком". Да су га партизани стрељали само зато што је имао браду. Такво је време било. А да је био енглески шпијун, то никада нико није ни помислио.

Од Гостинице до Минхена

А где је живео Миловановић за кога су партизани тврдили да је, од свега, ето баш, енглески шпијун? У селу Рибашевини. То је подно Јелове горе, од Ужица ка Косијерићу и недалеко од Миловановићевог родног села Гостиница… Ту пре да се, и тада, а и сада, сакријеш да те нико не нађе, а не да имаш кога да шпијунираш.

Баш одатле поникао је први академски сликар ужичког краја. Мало је фалило да овај представник минхенске школе у српском сликарству буде каменорезац и уместо портрета славних војсковођа, израђује споменике својим Ужичанима.

Као један од седморо деце коме је отац рано умро, а мајка се преудала, већ након другог разреда морао је да напусти школовање. Три године је служио код сеоског газде, па у кафани у Рибашевини. О том периоду Миловановић је у својој забелешци, која се чува у документацији његовог сина записао:

- Нисам имао још ни десет година кад су ме дали први пут у најам једном мом ујаку у истом селу. То је било одмах после очеве смрти. Тек сам био свршио два разреда основне школе. Наравно да о мом даљем школовању није могло бити више ни речи. Са овим првим најмом имао сам одужити дуг који је начињен код овог мог ујака око очеве сахране. Тек сам тај дуг одслужио, а искочио је други, нови.

А нови, начињен мајчином преудајом, води га у сеоску кафану да ради као пекар и конобар. Када му је дозлогрдило да по селу служи, упутио се са неким рабаџијом у Ваљево да заврши каменорезачки занат. Почео је ту да слика и пише песме, а убрзо и да израђује споменике лепше од свог учитеља. Према једној причи, после прележане упале плућа, лекари му саветују да се мане каменорезачког заната, а, према другој, да је упознао ваљевца Драгомира Глишића, сликара и ратног фотографа које је утицао на Миловановића да се определи за сликарство. Како год да било, он стиже у Београд. У престоници ради портрете виђенијих људи и безуспешно покушава да упише Цртачку школу Кирила Кутлика. Зато 1904. године одлази у Минхен, у то време једну од културних престоница Европе, где већ наредне година уписује Ликовну академију.

Два пута преко Албаније

Био је још у Минхену када је у новинама прочитао вест о почетку првог Балканског рата. Кренуо је одмах пут Србије, а команда у Ужицу га распоређује у Дринску дивизију другог позива. Тада је са војском први пут прешао Албанију и стигао до града Љеша, дајући опет Србији за кратко излаз на море. Учествовао је и у другом Балканском рату. Из ова два рата Миловановић је оставио роман "Лендина воденица", објављен тек 1997. године, 56 година од настајања и слике, међу којима су Одмор ратника, Артиљерци, Војник са шареницом и Турци на Куманову, Пешадија у нападу…

Мислећи да је ратовање готово, Михаило Миловановић одлази на усавршавање у Праг. Био је одличан певач и гуслар, те, попут многих интелектуалаца тога доба, опчињен идејом панславизма. У Прагу учествује на бројним окупљањима панслависта. Ту упозаје и будућу супругу, Чехињу Валпургу-Валу Салашкову. Али ни ту нема мира. Почиње Први светски рат, а због једне фотографије из Балканских ратова на којој је са пуковником Плазином, комадантом одреда који је први ушао у Љеш, аустијска полиција хапси српског сликара.

Већ прекаљени ратник није желео да нови сукоб проведе у апсани. Као у филму, већ наредне ноћи бежи из затвора, одлази у атеље по своје гусле, поручује вереници да га чека и опет креће у Србију. Требало му је више од месец дана да, преко Берлина где набавља лажни руски пасош, потом Варшаве, Украјине, Црног мора и Румуније стигне у Србију и прикључи се својој Дринској дивизији. Други пут прелази Албанију и стиже на Крф.

Низ споменика за вечност

Током опоравка на овом грчком острву Миловановић је 1916. године у Агиос Матеосу урадио чувени споменик палим Дринцима. Исти онај који је на готово свим туристичким проспектима које Србима нуде туристичке агенције рекламирајући Крф, до кога представници СПЦ воде награђене ученике, екскурзије га не пропуштају, а нико име Михаила Миловановића, његовог творца, не изговара. Сви знају за Јаниса Јанулуса, Грка који је своју њиву поклонио српској војсци, помињу га, и треба га увек поменути, а, погледате ли којим случајем Википедију, наћи ћете да га је свечано открио регент Александар Карађорђевић 17. маја 1916, те да су га преживели подигли својим преминулим саборцима. А ко га је израдио? Име сликара и вајара нико не помиње. Убили га партизани, па још увек није згодно? Или мањак знања? - пише на сајту standard.rs.

По завршетку рата Миловановић ради низ споменика. Ко крене пут Бајине Баште, Таре, неће пропустити да посети манастир Рачу, украј Дрине, како га помињу у Почетку буне против дахија. Тамо у камену уклесан споменик Хаџи Мелентију, архимандриту манастира и једном од вођа Првог српског устанка, Миловановић је урадио 1924. године. Потом је, током боравка у Младеновцу, од 1926. до 1929, урадио Споменик палим ратницима 1912-1918, од белог венчачког мермера. Кажу, Младеновчани су толико били заинтересовани за уметников рад да је увек по неколико њих правило уметнику друштво. Као модел за лик ратника послужио му је Младеновчанин, пекарски радник Петар Кузмановић, звани Петар Буква. Свечаном откривању 24. октобра присуствовали су и патријарх српски Димитрије, Краљ Александар И Карађорђевић и краљица Марија. Од истог мермера Миловановић је у Младеновцу урадио и иконостас у Храму Успења Пресвете Богородице. Али је црква током Другог рата доста оштећена, само део Миловановићевог рада је сачуван.

Од новца зарађеног у Младеновцу сликар гради модерну кућу с атељеом у селу Рибашевина, познату у крају као Вила Миловановића. У интервјуу за Ужичку недељу писац прве монографије о страдалом сликару, Ужичанин Ђорђе Пилчевић, о том периоду Миловановићевог живота каже:

„Он је био Солунац, а у Рибашевини, Гостиници и Карану је било доста Солунаца. Увече су се често окупљали код њега, он је свирао гусле и сви су певали. Током ноћи то се чуло у целој долини. Његова жена Вала, Чехиња, свирала је клавир. То је била једна од ретких кућа у западној Србији која је имала клавир. Она га је донела из Прага.“

Тако је живео до јесени 1941. године. Сликара који је три рата ратовао за Србију партизани су стрељали у селу Крчагову. Месец дана касније супруга Вала успела је, уз дозволу Немаца, да пренесе посмртне остатке свога супруга у родно село. Након рата, имовина породице Миловановић је конфискована.

А шта је са вилом Миловановића?

Крајем деведесетих сликар и вајар Миловановић излази из заборава. После објављивања његовог романа "добија" две монографије – Ђорђа Пилчевића и Миодрага Јовановића. У Ужицу испред Дома Војске Србије откривена је сликарева биста, рад вајара Бранка Тијанића, а у ужичком музеју основан је Миловановићев легат. И Младеновац га се сетио: једна од центалних улица носи његово име. Ужице му није доделило улицу. Било је покушаја, предлог је био да један прилазни сеоски пут понесе има овог уметника, али то није баш имало смисла. Познаваоци његовог живота и дела тврде да овај уметник засигурно никад није ни прошао тим путем.

Конфискацијом вила Миловановића додељена је војсци, у њој је смештено складиште војне опреме и хемикалија. Градске власти Ужицеа откупиле су је од Министарства војске 2011. године. Кућа у Рибешевини је сада руина, поломљених прозора, урушеног крова која и даље пропада. Али се зато и даље на једном напуклом зиду добро види, парадокса ли, напис "Живео друг Тито". Градске власти Ужица обећавају да ће вила сликара Михаила Миловановића у његовој родној Рибашевини бити реконструисана и добити свој легат током ове године.

Бранко се није вратио по свој капут

Три године након Миловановићеве смрти, у новембру 1944. године на насловној страни "Политике" објављен је списак 105 које је стрељала народна власт. Сви без суђења. Међу њима и Бранко Поповић, сликар, архитекта, професор историје уметности и декан Техничког факултета у Београду.

Испоставило се да се само један са списка грешком ту нашао, није убијен, тако да је, касније је утврђено, број смањен на 104.

Бранко Поповић био је веома поштован универзитетски професор, писао је изванредне текстове, приказивао изложбе у Музеју кнеза Павла, сарађивао у Уметничком прегледу и излагао своја дела у Паризу (1919), Лондону (1930), Риму (1937) и на 22. Бијеналу у Венецији (1940). Једно од најзначајних уметничких удружења између два светска рата била је група Облик. Окупљала је сликаре, вајаре и архитекте, заговарала модернизам у тадашњој уметности. Међу члановима била су наистакнутији ствараоци у Краљевини Југославији – од Петра Добровића, Јована Бијелића и Саве Шумановића, до Томе Росандића и Сретена Стојановића, Зоре Петровић, Косте Хакмана, Ивана Радовића… Председник овог удружења био је сликар Бранко Поповић.

Како је то да је баш Бранко Поповић стрељан? Стицај несрећних околности? Завист? Већина сликара радила је, стварала, и током окупације. Неки су, познато је, радили чак и портрете нацистичког вође. И сви су наставили да раде и доласком комуниста на власт. Из сведочења синова Бранка Поповића, изјава за новине током поступка рехабилитације њиховог оца, и њихових сећања, сазнајемо како је дошло до сликаревог трагичног краја.

Дана 20. октобра 1944. године, када су партизани умарширали у Београд, Бранко Поповић је, по старом српском обичају, понео ракију и погачу и са синовима отишао да поздрави ослободиоце. Вратио се потом кући, у стан у Кнез Михаиловој 24. Није прошло много времена, а на врата су им покуцала двојица војника. Позван је на саслушање. Супруга Дивна стигла је само да му каже да узме капут, а он одговори да му не треба, да није хладно и да ће брзо да се врати.

Није се вратио. Тек након неколико дана породица је од једног породичног пријатеља, који је тих дана био на испитивању у Удбином затвору на Обилићевом венцу, сазнала да је и Поповић тамо, на шестом спрату зграде. Тројица синова, Симеон, Боривоје и Пријезда, пролазили су наредних дана поред затвора не би ли успели да виде оца на неком од прозора. Нису га видели. А он њих? Не знају.

Усељавање друга Куна

За породицу Поповић било је то време ишчекивања, неизвесности. Најбизарнији догађај који је их је задесио током очекивања да им се отац врати испричао је пре десетак година, док је опет ишчекивао – очеву рехабилитацију – за "Вечерње новости" Бранков син Пријезда.

Десио се неколико дана после сликаревог хапшења. У посету им је дошао очев пријатељ сликар Ђорђе Андрејевић Кун. Левичар, учесник Шпанског грађанског рата, партизан, првоборац. Стигао је у униформи. При крају вечере упитао је Бранкову супругу:

- Госпођа Дивна, хоћете ли, молим вас, да ми издате Бранков атеље?

- Побогу, Ђорђе, па, Бранко је још жив - одговорила је запрепашћено.

Кун се, испричао је Пријезда Поповић, тада страшно збунио, пребледео. Сигурно је, рекао је Пријезда, знао да њихов отац више није жив и додао:

- Толико је желео да се дочепа нашег стана и атељеа да се демаскирао.

Месец дана касније, 27. новембра у "Политици" су на списку стрељаних пронашли и име супруга и оца, сликара и професора Бранка Поповића. Уследили су тешки дани. Опет су партизани закуцали на врата. Овај пут да им кажу да би за три дана требало да се иселе из стана. Кришом су, ноћу износили ствари из стана. Трећаг дана морали су да напусте свој дом са три кофера.

Избегавали су их пријатељи, комшије окретале главу да не морају да их поздраве, а ни рођацима се није милило да имају везе са "народним непријатељима". Те прве, најтеже дане, провели су код стрине. У њихов стан се уселио Ђорђе Андрејевић Кун. Постоји једна прича, синови су је чули од сликара Михаила Петрова, како је Кун у стан позвао најугледније сликаре и међу њима и Петрова. Седели су у трпезарији, за великим столом од махагонија, Кун је подигао чашу и започео здравицу речима:

- Ово је сервис Бранка Поповића. А ово су његове чаше. Пијте из чаша Бранка Поповића!

Вероватно нико не жели да верује да сликар Кун има икакве везе са убиством Бранка Поповића. Да је све то ипак био стицај несрећних околности, али најгоре је када за "објашњење" добијете реченицу: "било је такво време". Какво?

Мистерија смрти Бранка Поповића

Синови су покушавали да сазнају шта се уистину догодило. Како је убијен њихов отац. Прва, званична, је да је одлуком Војног суда стрељан без судског поступка. До другог извора дошли су преко једног од поратних управника Народног музеја. Управник је познавао судског писара из Панчева који је тврдио да је био записничар на саслушању Бранка Поповића. У овој верзији иследник је вређао сликара, те му је овај лупио шамар, а иследник се латио пиштоља и убио га. Ову верзију приче испричао је и Никола Кусовац, који је као кустос у Народном музеју радио док су све ове приче биле свеже, а већина актера живи:

- Бранко је био тврд, поносан човек, а иследник примитиван. По свему судећи, иследник му је псовао неког, Бранко га ударио, лупио шамар, и иследник га упуцао. Ништа се не зна тачно, али ово је једна прича која има доста основа. Тако да му ни није суђено. Напросто је изгледа Бранко реаговао као и сваки угледан човек кога ту неки ознаш-удбаш који је из шуме дошао ислеђује.

Трећу верзију чуо је Бранков син Боривоје од свог гимназијског професора историје. Некадашњи доцент Кијевског универзитета професор Коновал рекао му је да његов отац није убијен. Совјетске трупе стручњаке попут њиховог оца, објаснио је професор, нису убијали већ одводили у СССР. Под другим именом, уз најбоље услове за рад, ти људи су живели у забрањеним градовима. Годинама су чекали да им се отац јави.

Породици Поповић нове власти конфисковале су кућу у Улици цара Уроша. Касније је срушена и на том месту изграђен Музеј фресака. Национализацијом им је одузета зграда у Кнез Михаиловој улици и још неколицина објаката на Славији и у ужем центру града.

Несуђени градоначелник Београда

Бранко Поповић рођен је у Ужицу. Отац Стојан био оснивач прве фабрике платна, ћебади, вунених штофова и шалова. Бранко је завршио Технички факултет, потом је студирао сликарство у Минхену и усавршавао се у Паризу. Учествовао је у оба Балканска рата. Био рањен 1912. године код Куманова, а током Другог прележао је тифус. Потом је у Првом светско рату са Српском војском прешао Албанију. Вест о смрти француског вајара Огиста Родена стигла је те 1917. године и до Крфа. Бранко је тада написао чланак који почиње речима:

- Први пут видео сам га 1909. у Јесењем салону у Паризу - те надаље свог пријатеља описује као старог ратника и вођу гусара са Северног мора. Поповић, официр 7. пешадијског пука добио је чин потпуковника. Одликован је орденом за храброст у Првом и Другом балканском рату и француског крста Легије части у Великом рату.

Други светски рат велики српски сликар дочекао је као декан Техничког факултета. Умало да с почетка рата постане градоначелник Београда. Понудио му је ту позицију генерал Душан Симовић, вођа војног пуча којим је срушено намесништво кнеза Павла Карађорђевића и краљ Петар Други Карађорђевић проглашен пунолетним. Поповић, члан Демократске странке, сложио се, али под условом да га подрже сви партијски прваци. Џаба му је Симовић говорио да га поставља он, а не странке. Један од првака имао је неки приговор и Поповић је одбио место градоначелника. Да је прихватио, емигрирао би са владом у Лондон и преживео. Није потом прихватио ни понуду да током рата са породицом преко Бугарске у оде у Цариград.

Гроб му се не зна

Немци су по доласку у Београд одмах заузели зграду Техничког факултета, одмах опљачкали део фонда библиотеке и опреме. Декан Поповић, минхенски ђак, искористио је своје знање немачког језика, организовао професоре и успео да зграду врати претходној намени. Успео је да спаси и део колекције слика Јоце Вујића, велепоседника, оснивача првог приватног музеја и великог добротвора који је највећи део своје библиотеке и 250 уметничких дела поклонио Универзитету у Београду.

Када је немачи комадант бацио око на слике на факултету, Поповић се послужио лукавством. Измислио је причу да се још неки немачки старешина интересује баш за те слике и договорио са дотичним комадантом да их он привремено склони у свој стан, а да оном другом, измишљеном, кажу да су дела на рестаурацији. Тако је на зидовима дневне собе породице Поповић завршило десетак слика, међу којима и ремек-дела Ђуре Јакшића Девојка у плавом (1856) и Константина Данила Моја супруга Софија Дели (1840). Након ослобођења, слике из Вујићеве колекције однете су у Народни музеј јер је државна комисија одлучила да ће тамо бити збринутије него на Универзитету.

У напорима да сачува што се сачувати може, Бранка Поповића су Немци ухапсили. Одведен је у логор на Бањици. Супруга Дивна писала је тада немачком комаданту града да је Бранко минхенски ђак, уметник који се не бави политиком и отац троје деце. Избегао је немачко стрељање. Након два месеца је пуштен. Вратио се на факултет и, према сведочењима његових синова, трудио се да спасава своје студенте јер на факултет су стизали спискови оних које треба пријавити полицији чим се појаве. Породица се надала да ће се неко од студената којима је помогао јавити, заузети за професора и декана, али то се није догодило.

Бранко Поповић насликао је око 100 дела. Сачувана је 81 слика и неколико десетина цртежа. Десет његових радова чува Народни музеј и као уметник заступљен је у сталној поставци. Рехабилитован је 2007. године. Гроб му се не зна.

Србија Данас/В.Јанковић