Да ли знате ко је била прва српска књижевница? Једно од својих дела посветила је умрлом сину
Њен рад не може се обухватити подручјем једне уметности.
Имала је све услове за добро васпитање – знала је грчки, кретала се у друштву учених црквених људи, била је изузетна везиља. О њеном образовању и талентима сведоче текстови које је саставила и предмети примењене уметности које је израдила. Податак да је за себе поручила један Псалтир 1370/71. године говори о њеној књигољубивости.
Монахиња Јефимија или Јелена Мрњавчевић била је кћи угледног властелина у држави цара Душана, кесара Војихне, а пре замонашења била је жена деспота Угљеше Мрњавчевића.
Српска принцеза у турској серији: Позната глумица тумачи чувену Мару Бранковић, а запевала је и на нашем језику
Проглашена најлепша стара српска реч: Већина људи не зна шта она значи, а да ли сте и ви међу њима?
Чувена књижевница крила љубав према женама: Омиљене јунакиње из цртаног филма заправо су њене љубавнице
После погибије мужа у Маричкој бици 1371. године, замонашила се и прешла у Србију. Живела је на двору кнеза Лазара и ту је била очевидац косовског страдања, Лазареве смрти, као и вазалне Србије која је послала војску за битку код Ангоре 1402. године.
Мисли се да је своје последње дане провела у манастиру Љубостиња. Узела је још строже монашке завете и добила име Јевпраксија.
Јефимија је помагала кнегињи Милици у вођењу државних послова, у периоду Миличине владавине – у тешком и опасном времену након Косовске битке. Свакако је утицала на васпитање Миличине деце, од којих су Стефан Лазаревић и Јелена Балшић били веома образовани и наклоњени књижевном раду.
Учешће у дипломатској мисији код султана Бајазита
Кнегиња Милица – монахиња Јевгенија и Јефимија пошле су у априлу 1398. године да оправдају деспота Стефана Лазаревића, осумњиченог за вазално неверство Бајазиту. Константин Филозоф у Житију деспота Стефана Лазаревића веома похвално писао је о овом деликатном подухвату две монахиње, при том је истакао Јефимијину мудрост:
"Пође цару Бајазиту сама та благоверна госпођа (Милица); имала је са собом рођаку своју, бившу жену деспота Угљеше, а кћер некога ћесара. Ова у многим речима и стварима будући најмудрија а коју је увек спомињана (Милица) сматрала као неки стуб и помоћ, нарочито у таквој ствари која се догодила. Када су биле призване к цару (Бајазиту) а (Милица) била у ужасу што ће видети цара, (Јефимија) јој рече: 'Одбаци сваки страх, када нас (само) удостојише да га видимо'. Оне мудро тада свршише све своје потребе помоћу Богоматере, у коју и положише своју наду"
Ове Константинове речи, уз додатак да је Милица била мудра као Одисеј, представљају највећу похвалу написану женама у српској књижевности. Јефимија и кнегиња Милица учестовале су у још једном важном подухвату – заслужне су за пренос моштију Свете Петке у Србију. Ову реликвију затражиле су на дар од Бајазита и тако је светитељка доспела у нашу земљу.
Јефимијина дела
У српској књижевности Јефимија је остала позната по три своја књижевна дела високе уметничке вредности. Сва три сачувана су у материјалу, тако да представљају споменике не само књижевности, него и примењене уметности. Њени радови замишљени су као дар – манастирима Хиландару и Раваници. У њима је, у првом лицу једнине, Јефимија истакнута као даровалац и састављач.
Први текст, "Туга за младенцем Угљешом", урезан је у сребру, у двострукој иконици коју је Јефимија приложила Хиландару. Настао је између 1368. и 1371. године, након смрти њеног малог сина Угљеше Деспотовића. Угравиран је у позлаћене сребрне плочице, украшене бисерима и драгим камењем. На једној иконици приказана је Богородица са малим Христом, на другој Света Тројица у облику Гостољубља Аврамовог. Текст "Туге" састоји се из две дуже, дубоко емотивне реченице. Јефимијина молитва није конвенционална и апстрактна, него је лична и конкретна – она признаје да је "природом матерњом побеђена" и да не може да обузда своју тугу за умрлим дететом.
ТУГА ЗА МЛАДЕНЦЕМ УГЉЕШОМ
Мале иконе по велики дар,
које имају пресвети лик господњи
и пречисте богоматере,
а њих велик и свет муж
дарова младому младенцу
Угљеши Деспотовићу,
Његову неоскрвњену млађахност
преставише у вечне обитељи,
а тело у гробу преда се,
кога изделаше праоци
преступљења ради.
Удостоји, господе Христе,
и ти, о пречиста богомати,
и мене јадну
свагда о разлучењу душе моје да се бринем,
које угледах на онима који су ме родили
и на рођеном од мене младенцу,
за којим жалост непрестано гори
у срцу моме,
по обичају матерњем побеђена.
"Мољење Господу Исусу Христу" настало је 1398/99. године. Текст је извезен на завеси за царске двери, коју је Јефимија даровала Хиландару, где се и данас чува. На завеси, једном од најлепших везова у старој српској уметности, израђени су ликови Исуса Христа, Јована Златоустог и Василија Великог. У дну је Јефимија извезла текст свог мољења, за које се надахнула речима византијских писаца Симеона Новог Богослова и Симеона Метафраста из молитава пред причешће.
Њено треће дело, "Похвала кнезу Лазару" у целини јесте изворан песнички текст. Извезена је позлаћеном жицом на црвеном атласу, са намером да буде покров за ковчег са моштима светог кнеза. Јефимија је покров наменила Лазаревој задужбини Раваници – данас се налази у Музеју Српске православне цркве.
- Спој личне и опште трагедије, у савршеном складу уздржаног израза и композиције, уздиже ово Јефимијино дело у ред најлепших текстова српске књижевности - истиче Димитрије Богдановић у "Историји старе српске књижевности".
Иако по жанру похвала, овај њен текст је по унутрашњем тону молитва светом кнезу за општу и непосредну помоћ угроженом народу и синовима Стефану и Вуку, као и за посредовање код светих мученика. На самом крају Похвале Јефимија говори о себи – моли светог кнеза да утиша "љуту буру њене душе и тела".
Јефимијина дела на иконици, завеси и покрову јесу, у ствари, молитве настале у одређеним моментима и са одређеном наменом. Састављене су у првом лицу, у облику директног обраћања божанској или светитељској личности, и то је њихова прва црта која им даје тон срдачности и интимности. Друга црта је што оне не садрже апстрактна осећања и морална размишљања, него тугу и бол, личну патњу, страховања за себе и ближње, за цео један народ. Прва наша жена за коју знамо да је писала, писала је не о нечем или неком, већ о себи, и чинила је то на изразито исповедан и непосредан начин, истакао је Милан Кашанин у "Српској књижевност у средњем веку".
Неразрешено питање још два уметничка дела
У науци је остало отворено питање још једног евентуално Јефимијиног дела – реч је о плаштаници рађеној око 1405. године, која се данас налази у румунском манастиру Путна. Ова плаштаница спада у најраскошније радове у српској примењеној уметности. На свили је златним и сребрним концем извезен лик мртвог Христа са збором анђела, а натписи су на грчком језику. У обради фигура постоје стилске сродности са хиландарском завесом за царске двери.
Јефимији се приписује и један аер (воздух) с краја XIV и почетка XV века, који се чува у београдском Музеју Српске православне цркве.
За њен долазак из Сера на двор кнеза Лазара везује се доношење грчке плаштанице Антонија из Хераклеје, коју је могла да види у деспотовини свог мужа пре битке на Марици. Ова тканика спада у највредније примерке студеничке ризнице. Претпоставља се и да је Јефимија наручила једну икону Богородице, након 1371. године. Икона је дело сјајног солунског уметника, налазила се у манастиру Поганово, сада је у Народном музеју у Софији.
Србија Данас/књизенство/В.Јанковић