НА ДАНАШЊИ ДАН ПРЕМИНУО ЈЕ СЛАВНИ ГЛУМАЦ: Мија Алексић био је комичар за сва времена!

Глумац чије је име златним словима записано у историји српског филма,Милосав Мија Алексић, остао је запамћен као непревазиђени комичар без обзира на то што је у детињству сведочио о масакру својих школских другара.

Они који су површно познавали нашег легендарног глумца Мију Алексића, кажу да је био тежак човек. Иначе, овај глас бије већину комичара, за њих кажу да су намћори, прзнице, кавгаџије, али колики је уопште комплимент рећи неком да је лак човек? Ако тешко детињство ствара тешке људе а Мија је, између осталог, један од малобројних који су преживели језиво стрељање крагујевачких ђака у Шумарицама на почетку Другог светског рата, како то да је постао велики весник смеха, хумора и ведрине у целој некадашњој Југославији? На крају, ако је стварно био тежак човек, како то да је био толико добар отац и супруг да је, преслишавајући се за текст неке улоге, скидао сув и простирао мокар веш како би помогао својој супрузи Иванки? Уколико је то тежак човек, онда је Мија био такав. Њему су ствари изгледале сасвим другачије:

- Знао сам како је кад си гладан и како је кад си сит. Све сам доживео, нема непознатог. Схватио сам да живот може да буде веома интересантан и леп ако се гледа из једног угла, а ружан уколико се посматра из другог. Ја сам нашао угао у коме ми је увек лепо - својевремено је говорио.

Овај глумац сврстава се међу најплодније драмске уметнике некадашње Југославије, а његове реплике из филмова и серија још се користе у урбаном говору. Међу њима су Маратонци трче почасни круг, Боксери иду у рај, Биће скоро пропаст света, Човек са четири ноге, Варљиво лето ’68, Танго Аргентино и небројени други, а многи су одрастали уз дечји серијал Вага за тачно мерење. Заправо, између 1960. и 1993. врло је тешко наћи филм који је одушевио публику а да у њему није играо Мија Алексић. И дан-данас, кад га нешто изненади, готово сваки човек ће изговорити Мијину реплику из Маратонаца: Кад се сад нисам шлогир’о…

- Био је диван отац. Умео је понекад и да подвикне, али никада без разлога. Није волео популарност и трудио се да заштити породицу од тога. Кад год смо ишли у ресторан, настојао је да буде окренут зиду, како нас људи не би непрекидно узнемиравали за време ручка. Ту навику пренео је и на мене, сада и ја тражим таква места кад излазим са супругом и ћерком - испричао је годинама касније његов син Велибор Алексић.

Кажу да се у животу све плаћа. У том случају, Мија Алексић је своју касније стечену славу, комфор и безбрижност авансно преплатио још током одрастања. Рођен је 26. септембра 1923. године у Горњој Црнући, насеобини која данас има 239 становника и могла би комплетна да стане у три градска аутобуса. Не звучи као место које пружа обиље могућности, посебно у време између два светска рата. Отац Велимир, солунац, био је строг, али не и суров. Лепо је певао и свирао, а осим земљорадничког, имао је и општински посао јер је као ћата у Српској војсци током пробоја Солунског фронта научио одлично да пише и рачуна. Због тога је био цењен.

Гледајући у свог великог, снажног, бркатог и грлатог оца као узор, Мија је врло рано и сам почео да пева. Постоји легенда да је још са шест година добио први извођачки хонорар. Кад су схватили да на сеоској прослави из прикрајка пева пратећи оца, натерали су га да до краја песму отпева сам, а онда му дали динар. Пошто је Велимир имао обичај да увече, после рада у пољу, окупи породицу, свира им фрулу и изводи војничке скечеве, није било нимало чудно кад је Мија почео да имитира друге људе. Иако је ни он ни отац тада нису препознали, била је то глума.

- Моја је велика срећа што ми је тата био узор у сваком погледу: бистар, писмен, а обичан шумадијски сељак. Радио је као општински ћата јер су га људи веома ценили. Важио је за духовитог човека, знао је да пева и свира неколико инструмената. Он ми је и улио љубав према позоришту. Кад би се вратио из поља, умио би се и позвао моју мајку Синђу и мене рекавши: `Ајд сад у позориште! Нас двоје сели бисмо на троношце и гледали га како свира на фрули и изводи војничке скечеве. Убрзо сам почео да имитирам друге, а онда сам у крагујевачкој Гимназији имао срећу да ми српски језик предаје професорка Бранка Ранковић, која је умела да подстакне моја дечачка интересовања. Њој и мом оцу могу да захвалим што сам постао глумац и целог живота волео позориште - говорио је Мија 1973. сећајући се како је све почело.

Када је напунио седам година, морао је да пешачи пет километара из Горње Црнуће до школе у Враћевшници, па је његов отац прихватио посао деловође у Општини и тамо преселио породицу како би Мија могао нормално да се школује. Једино ми је недостајала бака, причао је глумац о том периоду одрастања.

- Сећам се школске славе Светог Саве и приредбе у којој сам учествовао.

Попели су ме на столицу и само што сам почео: Ко удара тако позно у дубини ноћног мира… угледао сам озарено бакино лице у препуној школској сали. Заборавио сам рецитацију, Светог Саву, учитеља и уз грохотан смех присутних, скочио са столице и полетео баки у наручје. Чврсто сам се припио уз њу и замолио је: Бако, води ме у Црнућу. Она ме је благо миловала по глави и квасила сузама говорећи: Дивно си декламовао, пиле бакино!“ Пошто је основна школа у Враћевшници имала само четири разреда, а Мијин отац је желео да школује њега и његову сестру, 1934. године преселили су се у Крагујевац. Била је то спора, ноћна селидба воловским колима.

- Негде пред зору, цвокоћући од хладноће, провирио сам испод покривача. Чинило ми се да су све звезде пале на земљу. Шта је то, упитао сам родитеље.

Крагујевац, одговорио ми је отац. Али, то су звезде, наивно сам закључио, а тата ми је објаснио како је реч о електричним сијалицама. Тада сам први пут видео електрично осветљење и аутобус. Крагујевац је тада имао 20.000 становника, а мени се чинило да је то највећи град на свету”, причао је касније Мија.

 - Недељом сам кришом од оца и мајке одлазио у позориште и добровољно цепао улазнице како бих за награду бесплатно могао да гледам представе. Вероватно је то био најлепши период мог ђачког живота.

Морао је да се избори за своје место у новој средини, а дечаци његовог узраста били су немилосрдни према вршњацима са села. Добра вест била је то што га је у Гимназији запазила професорка Бранка Ранковић која је водила драмску секцију. На школским приредбама говорио је одломке из Луче микрокозма, Горског вијенца, спева Смрт Смаил-аге Ченгића и почињао да машта о глуми.

- Недељом сам кришом од оца и мајке одлазио у позориште и добровољно цепао улазнице како бих за награду бесплатно могао да гледам представе. Вероватно је то био најлепши период мог ђачког живота.

Али, тај период грубо је прекинут почетком Другог светског рата. Крагујевац је 21. октобра 1941. био поприште језивог догађаја који је Десанка Максимовић касније оплакала у својој поеми Крвава бајка. Међу стотинама ђака сакупљеним у Шумарицама за стрељање, био је и Мија Алексић.

- Једна потпуна празнина и сведеност на ништа. На махове осетим оштар бол помешан са питањем – зашто да умрем? Страх од смрти, отпор, па онда потпуна тупост и апатија, слике из детињства, ликови родитеља, сестре, другова… Филм се лагано одвија и хтео бих да траје у бескрај. Потом неки зрачак наде, можда ће нас пустити, некуд отерати, ово је само привремено? Чули су се пуцњеви, рафали, било нам је јасно шта нас чека. Видео сам оца и мајку у црнини за мном, Велимир пустио браду, посивео… Почео сам да плачем. Значи, ту је крај - испричао је деценијама касније Мија свом биографу Жики Живуловићу Серафиму.

Али, то није био крај. Невероватним стицајем околности, једна од његових професорки која је знала немачки и радила као преводилац за команду града, успела је да намоли главнокомандујућег официра да престане са стрељањем. У том тренутку преостала је само једна барака, а у њој је био и Мија. Она је после рата стрељана као домаћи издајник.

Двадесет дана по ослобођењу Крагујевца, Алексић се обрео у 17. ударној дивизији. Армија је сакупљала уметнике да би народу на ослобођеним територијама понудила културне садржаје, забаву и образовање, а Мија је био члан хора и драмске секције. Због природе јединице у којој је био, није се много пута нашао у озбиљној опасности, али није ни глумио хероја. Имао је већ шта да глуми. Штавише, борба на сцени показала се као много опаснија од неколико чарки у којима је учествовао.

Једном приликом играо је немачког официра у драмском комаду намењеном разоноди војника и толико се уживео у улогу да је публика умало пуцала у њега.

После рата постао је члан ансамбла крагујевачког Народног позоришта, али његов таленат брзо је запажен и пребачен је у Народно позориште у Београду. Ипак, ништа му није било тако важно као чињеница да је његов отац, за ког глума није била озбиљна професија, коначно почео да поштује оно што је његов син постао.

После бројних награда и критика у суперлативу које је Алексић добијао за своје позоришне улоге од најеминентнијих имена тадашњег театра, било је само питање тренутка када ће заиграти на филму. Први га је ангажовао Пуриша Ђорђевић за своје краткометражно остварење Мува, а потом и за дугометражни филм Општинско дете. Популарност је вртоглаво почела да му расте и захваљујући радио-емисији Весело вече у којој је играо поварошеног ђилкоша Рафа Максића који је, као рефреном, сваку доскочицу завршавао бучном поштапалицом: Даклем, ту сам те чекао! Још већу популарност стекао је телевизијском серијом Лоле Ђукића Сервисна станица, где је чак и повређен током снимања када у сцени туче са Чкаљом, лажна флаша није пукла при ударцу у Мијину главу.

Уз успехе и славу који су му стигли, Мија Алексић се опустио и радио ствари које му пријају. А једна од њих била је и кафана.

- Можда сам погрешио што сам некако рано избио на површину и постао популаран, па су се моји поступци мерили под већом диоптријом. Срећом, умео сам да се обуздам и на време увидим шта ми смета. Волео сам некада да седнем и у кафану и да са друговима попијем чашицу. О томе се после дуго писало и причало. Кад сам видео да све добија веће размере, смогао сам снаге да пиће потпуно избацим из употребе - причао је Мија након што се 1972. одрекао алкохола.

Остала му је једна неупоредиво бенигнија страст: сакупљање старих сатова, слика и чаша, коју је неговао до краја живота.

Пет година након што је оставио алкохол, отишао је у пензију. Међутим, радио је исто колико и пре, а нека од највећих остварења одиграо је управо као пензионер, на пример Маратонци трче почасни круг или Варљиво лето ’68. Али, у Народно позориште улазио је само као посетилац.

Због срчаних проблема, Мији Алексићу су 1989. године уграђена два бајпаса. Незадовољни постоперативним током, лекари су га оперисали још једном. Након тога, сматрајући да ће му близина мора помоћи да се опорави и ублажити симптоме ангине пекторис од које је боловао, отпутовао је у Трибуњ, али је завршио у болници у Шибенику. И поред тога, прихватио је улогу Хулија Поповића у филму Танго Аргентино Горана Паскаљевића.

- Са великим страхом и зебњом приступио сам снимању. Бојао сам се да ми се нешто не догоди, па да човека доведем у непријатну ситуацију. Током последњих неколико година више времена провео сам у болници него код куће. Али, изгледа да је рад добра терапија и како су дани одмицали, ја сам се осећао све боље. Изненађен мојим резултатима, лекар ми је рекао: Слушај, Мијо, нема ми друге него да ти препишем још један филм,” причао је по завршеном снимању.

Иако се не стиче утисак да је рекао баш све што је имао и да нас је насмејао онолико колико је могао, мада је још с нама кроз бесмртне филмове и серије без чијих је фрејмова готово немогуће замислити телевизијски екран, преминуо је три године касније, 12 марта 1995. године. Сахрањен је у Алеји великана на Новом гробљу у Београду. Као неким тестаментом упућеном читавој нацији, у наследство нам је оставио да се насмејемо сваки пут када га се сетимо.

Мија Алексић је умро 12. марта 1995. године. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Анастасија оштро проговорила о КАРЛЕУШИ и њеним НАПАДИМА на Цецу! Оставила све БЕЗ ТЕКСТА! Брутално! (ВИДЕО)