Прича која се крије иза Предићевог ремек-дела "Сироче на мајчином гробу" је тужнија од саме слике
Сурове прилике инспирисале су једног сликара и једног песника.
Инспирисан стиховима песме "Смрзнуто дете" мађарског песника Јожефа Етвеша, а још више потресним призорима напуштене деце на београдским улицама, уметник Урош Предић насликао је 1888. године "Сироче на мајчином гробу".
Предићево ремек-дело инспирисало је Светозара Ћоровића да у песму, такође, преточи судбину бројне деце из тог тешког времена.
Да ли знате ко је била "Косовка девојка" са слике Уроша Предића?
Позната слика крије истину о животу ауторке: Варала мужеве са мушкарцима и женама, клањала се једино уметности и новцу
Да ли је мајка, заиста, умрла на синовом гробу? Мистерија "Жене од камена" и истина о најтужнијем споменику
Прича иза Предићеве чувене слике
Свежу раку прекрио је ситан снег, крст без означеног имена је немарно пободен у земљу. Дете лежи поред "вечног почивалишта" своје мајке, огрнуто покривачем.
Претпоставимо да након њене сахране није могло провести ноћ у пустој кући и да се тако нашло на гробљу. Бледило његовог лица и беживотна боја усана упућују да је преминуло од хладноће.
Ова потресна слика указује на Предићеву велику љубав према мајци и бригу о незбринутој деци. Проблем сирочића посебно је био изражен после ратова који су односили мужеве и очеве, а смртност мајки била је велика због тешког живота и сиромаштва.
У Београду су се сирочићи сакупљала око Цркве Светог Марка и тадашњег гробља на Ташмајданском парку и ту просили. Пошто се држава није бринула о њима, после Предићеве слике основано је Друштво за сироту децу које је зависило од донација појединаца, тако да проблем збрињавања ове деце није решен.
Пупин спасао "Сироче"
Заједно са "Херцеговачким бегунцима", "Сироче на мајчином гробу" излагано је на Светској изложби у Паризу, 1889. године. На вест о заинтересованости да их купи један амерички музеј, наше јавно мњење инсистирало је да их откупи држава Србија, али она није била вољна да издвоји средства.
Слике је спасао Михајло Пупин - откупио је обе и пред крај живота поклонио их Народном музеју у Београду.
Током за нас тешких деведесетих година прошлог века у једним нашим дневним новинама, које себе називају "најтиражније", због необавештености уредника, појавило се "Сироче на мајчином гробу" као управо снимљена аутентична фотографија.
Песма "Сироче на мајчином гробу"
Призор са Предићевог ремек-дела је касније иснпирисао песника Светозара Ћоровића да напише истоимену песму, што је и учинио 1892. године у сомборском Листу за српску младеж "Голуб", у броју 5.
Ево мене мајко мила
Дошао сам опет теби –
Буди добра – смилуј ми се
Дијете своје прими себи …
О! ту би ми тако мило –
Ту би ми тако слатко било.
Одбија ме ево свако,
Тврдо га су срца људи.
Но слушај молбе моје,
Њихове су празне груди.
Та ко сад још да хаје
За тужне ми уздисаје…
Зима стеже – снијег вије
Мени мјеста ниђе није,
Потуцам се, мајко драга,
Од немила до недрага.
Овдје би ми само мило –
Овдје би ми слатко било.
Тако плаче сиротанче
Ал` помоћи отуд није.
Вјетар дува бјесно, силно –
Зима стеже – снијег вије….
И уморно клону тада
Дубоки га сан савлада …
Дубок санак заспа туди
Да се више не пробуди.
"Урош Предић – достојанство свакидашњице"
Након веома успешне реализације изложбе "Урош Предић. Живот посвећен лепоти и уметности" у Галерији Матице српске, у нешто измењеном облику изложба је представљена у Галерији Српске академије наука и уметности у Београду.
Изложба "Урош Предић. Достојанство свакидашњице", чији су аутори Снежана Мишић и Игор Борозан, настала је као резултат наставка вишедеценијске успешне сарадње Галерије Матице
Посетиоци од 12. марта могу уживати у бројним Предићевим делима.
Србија Данас/В.Ј.