ВЕЛИКА ПЛАНА ИМА УЛИЧНОГ СВИРАЧА КОЈИ ОДБИЈА ДА ПРИМИ НОВАЦ: Иде Миле и на фрулу свира

Милорад Миладиновић из Велике Плане већ годинама своје суграђане увесељава свирањем на фрули. Из хобија.

Центром овог града на размеђу између Шумадије и Мораве, сваког дана, по неколико часова, одјекује свирка овог весељака. Који се од осталих музичара разликује по томе што за своју свирку никад није узео новац и што свира ходајући. Час се умилни звук фруле разлеже градским парком, час пијацом, а онда се Миле „пресели“ до Гимназије или прошета низ главну плањанску улицу, од аутобуске до железничке станице.

-Досадно ми брате да стојим на једном месту. А и помислиће људи да се правим важан. Или да сам као они улични свирачи у Београду што свирају за новац. Зато ја шетам кроз град и свирам. Лепо мени, лепо људима који слушају – каже Милорад.

Почео је као улични музичар, а сада осваја фестивале широм света

Он тврди да никад у град не излази без две фруле. Са једном у рукама и другом, резервном, у џепу. Или за појасом заденуту. И нема времена и околности које могу да га спрече да не обави свој дневни „ритуал“.  

-Ко и други људи имам тешке дане, кад ми баш све иде наопако. Али ни једна невоља, нити невреме, не могу да ме спрече да ја не прошетам и фрулу не засвирам.

Највише воли, а то  му слушаоци најчешће и траже да свира, српска и влашка кола.

-Свака музика је лепа, али ништа лепше од моравца и ужичког.

Плањани га не чују само кад  је одсутан. А кад није крај Мораве, звуци његове фруле одјекују Јелисејским пољима и париским булеварима.

-И овде ме људи воле, али има и тог паланачког менталитета. Сви јуче изашли из опанака а многи мисле да је ово што ја радим некултурно и сељачки. А у Паризу ме обожавају. Окупе се око мене и играју. Кад су били они терористички напади, свакодневно сам сретао патроле полиције под пуном ратном опремом. Никад полицајци нису прошли а да нису застали да одморе уз моју музику. Више пута се догодило да се ухвате у коло и заиграју  – истиче овај необични и самоуки музичар.

Као и сваки музичар, и Милорад има своје фаворите у публици.

Зашто је легенда српског глумишта Павле Вуисић одбио награду за животно дело

-Овде су то деца. Они уживају што слушају, а мени груди пуне што је њима лепо и што ће захваљујући мени научити нешто о овом чаробном инструменту. И српској традицији. А у Француској највише ме слушају Арапи. Прилазе ми, распитују се о мени, разгледају фрулу, а кад коло заигра они су највеселији.

Занимљиво је да је Милорад, који има 60 година, фрулу први пут у руке узео пре шест година. И , како каже, одмах свирао „као научен“. Сумња да су за то заслужне неке надземаљске силе, у које обични људи не верују, а које њега чувају и надахњују љубављу према животу и – фрули.

-Две ноћи узастопно, у глуво доба, иза поноћи, неко је свирајући фрулу обилазио моју кућу. Пробудио сам се и слушао. Ујутро комшије кажу да нико ништа није чуо. Размишљао сам, закључио да је то неки знак и после неколико дана отишао и купио фрулу. Кад ово људима причам, вероватно мисле да сам ћакнут, па им углавном и не причам. А види се да сам здрав и прав.

Шармантни фрулаш, којем осмех не силази с лица, постао је својеврсна маскота свога града.  Својим суграђанима испуњава све музичке жеље, а никад није наплатио ни једну свирку.

-Ја свирам из задовољства што својом фрулом људима поправљам расположење. 

Рођен је на Власини, у Јарчевој махали. Са 15 година отишао је у Београд. Трбухом за крухом. Као и већина земљака. Осам година је радио физичке грађевинске послове у „Хидротехници“. У међувремену, 1968. године, његова породица се преселила у Велику Плану.  После „Хидротехнике“, преко Немачке, Милорад је стигао у Париз. И остао до пензије.

-Фрула ме није занимала, нисам размишљао да ћу је некада свирати. А и да јесам, не бих имао када. Радио сам од јутра до сутра.

Миле има супругу, сину, кћерка и троје унучади. Породица живи у Паризу. 

-До септембра ћу увесељавати Плањане, а онда идем да неколико месеци будем са унучади. И забављам Парижане. Еј, мој земљаче, можеш ли ти то замислити? У сред светске престонице културе самоуки Миле са Власине и из Плане свира на фрули српска кола, све пршти од моравца, а одушевљене Парижанке слушају – каже уз осмех.

И вајка се што мистериозни свирач, ко год да је био,  фрулу крај његове куће није засвирао бар двадесетак година раније. Због Плањанки. И Парижанки, наравно.