ВИКТОРИЈА И АБДУЛ у биоскопима од 21. септембра

Невероватна истинита прича о неочекиваном пријатељству које настаје у позним годинама владавине краљице Викторије (оскаровка Џуди Денч). Кад Абдул Карим (Али Фазал), млади службеник, допутује из Индије да би учествовао на Златном јубилеју краљице, изненадиће се кад схвати да је освојио њену наклоност. Док краљица преиспитује стеге своје дугогодишње позиције, њих двоје ће склопити невероватан, али одан савез који ће њен блиски круг људи покушати да уништи. Како се пријатељство буде продубљивало, краљица ће почети да увиђа свет који се мења кроз туђе очи и с радошћу ће повратити своју људскост.

Сви добро знају ко је Викторија, неприкосновена владарка империје која је или управљала светом или му кројила судбину, али, ко је Абдул?

„Она је краљица Енглеске, а он скромни индијски чиновник“, објашњава ауторка романа, Шрабани Басу. „Њихово пријатељство шокирало је Двор и скоро довело до побуне против краљице.“ А то пријатељство, намерно скривано вековима, сада је екранизовано и подарено љубитељима филма.

Басу је 2001. године истраживала историју карија и тада је сазнала да је краљица Викторија јако волела овај зачин. Посетила је краљичину резиденцију, Осборн Хаус и веома се заинтересовала за два портрета и једну бронзану статуу које је тамо видела, а предрављали су Индуса краљевске појаве. У Викторијиној соби за гардеробу уочила је још један портрет човека из Индије, одмах испод портрета Викторијиног омиљеног слуге, Џона Брауна.

Цела резиденција била је пренатрпана детаљима из Индије што је указивало да је краљица била фасцинирана „драгуљем Круне“ иако је сама никада није посетила. Басу је приметила: „Из безбедносних разлога није могла да иде у Индију, зато се потрудила да Индија дође до ње.“ Списатељица је 2006. године посетила краљичин замак у Шкотској и тамо видела Каримову кућицу, малу кућу коју је Викторија сазидала за Абдула Карима лично. Тада је схватила да је постојала снажна веза између краљице и Муншија (Учитеља), мистериозног Индуса и поставила пред себе задатак, да открије ко је био тај човек.

.

Краљичин син, Берти, касније краљ Едвард ВИИ, уништио је сву преписку између његове мајке и Муншија, али није се сетио њених Хиндустани дневника. У тим дневницима, Басу је пронашла причу о краљици Викторији и њеном вољеном учитељу, Абдулу Кариму. Те дневнике краљица је лично писала на језику урду, а они се налазе у Краљевској архиви, потпуно занемарени, јер нико од историчара није умео да чита урду. Из тих страница сазнали смо причу о пријатељству Викторије и Абдула.

Продуценти су се сложили да је неопходно направити филм у коме доминирају раскошни ентеријери, предели који одузимају дах и фантастични костими, све оно што публика и очекује од историјске драме, а све то употпуњено емотивном причом о пријатељству и лојалности, коју нико није могао да очекује.

Продуценткиња, Бибан Кидрон је изјавила: „Прилика да снимимо филм који комбинује велике сцене, огроман број костимираних статиста, припреме за те сцене које су почињале у 5х ујутру да би снимање стартовало у 8х као и сцене у којима двоје људи воде интимне разговоре, озбиљне и емотивне, дало нам је додатну енергију.“

Однос Викторије и Абдула говори о односу, а и обраћа се различитим генерацијама. Њене зреле године и његова младост нису биле препрека пријатељској љубави и пријатељству које их је потпуно трансформисало. То искуство је за њих било јако значајно, али ће и публика осетити важност њиховог односа. Као и свака историјска прича смештена у двочасовни филм и ова је морала бити адаптирана у свху драмског елемента. Кидрон је истакла: „Причали смо о томе како је најбоље направити сценарио од Шрабанијине књиге која је пребогата дивним детаљима, прелепо написана, али која има новинарски приступ. Ми смо се више фокусирали на радњу која је суштински истинита али смо нужно морали и да стварамо драмске моменте. Халова прича је права посластица у чијој је суштини дубоко дирљива прича о пријатељству. То је оно што он и воли да ради: да прво одушеви публику, а онда је и натера да заплаче.“ Шрабани је написала књигу имајући приступ дневницима и краљице Викторије и Абдула и књига је важан извор информација и чињеница које су биле неопходне за писање сценарија. Захваљујући томе направљен је филм који не само што је визуелно спектакуларан и у коме глуме изврсни глумци причајући емотивну причу, већ са одређене временске дистанце расветљавају и одређене историјске догађаје.

„Различити људи на другачији начин доживљавају однос Енглеске и Индије и имају различит став о краљици Викторији и њеној владавини. Ово је само једна прича из тог пребогатог опуса. Овим филмом покушали смо да представимо краљицу Викторију на начин на који је до сада нисте видели.“ Џуди Денч, једна од најбољих глумица на свету, која у овом филму тумачи и насловну улогу, додаје: „Када погледате оне монументалне статуе краљице Викторије, делује вам доминантно и недостижно. Захваљујући овој причи, научили смо и да је била и веома рањива.“

Способност да сагледа бреме које одређено историјско време носи и духовитост која се на то може применити заштитни су знаци редитеља Стивена Фрирса, који је два пута био номинован за Оскара. Продуценти су знали да ће он бити најбољи редитељ за Викторију и Абдула јер увек има дозу хумора, а не губи озбиљност у ономе што ради. Сачекали су да сценариста неколико пута преради текст док нису отишли код Фрирса и понудили му пројекат. Био је одушевљен понудом, рекавши да је сценарио добар, писан живахним, искричавим стилом, софистицирано, баш како редитељ и воли. Редитељева дугогодишња сарадница, Трејси Сјуард, са којојм је радио и на филму Краљица придружила му се ин а овом пројекту. Како је истакла, привукло ју је то што филм говори о више тема, међу којима је и тема међурасног односа, која је можда актуелнија сада него пре стотинак година. То је важна прича коју је списатељица Шрабани расветлила: млади муслиман који је постао лојални поданик и пријатељ енглеском монарху са јеном од најдужих владавина икада.

Списатељица је била важан члан екипе која је реализовала овај филм и стално је била консултована у току снимања. Када се све завршило, рекла је да је имала осећај да ће њену причу на велика платна донети тим из снова: „Не бих ни могла да тражим или очекујем било шта више или боље, а глумачка екипа је само дошла као шлаг на торту.”

Када је кренуо процес проналажења најбољих глумаца за улоге, сви су знали да главна глумица мора бити неко ко је у стању да отелотвори став, понос, продорну интелигенцију, духовитост и крхкост “баке Европе”. А заправо постоји само једна особа која је свима одмах била на памети. Редитељ је већ имао прилику да ради са Џуди Денч, знао је да је она вансеријска глумица и неко ко потпуно личи на Викторију. Али, она је већ једном имала прилику да глуми ову краљицу, 1997. године у филму Госпођа Браун: „Уплашио сам се да јој се ова идеја неће допасти”, био је искрен редитељ. На велику радост свих, добитница Оскара, Џуди Денч била је веома срећна што јој се поново пружа прилика да се поистовети са ликом једне фасцинантне жене коју је тумачила у ранијој фази свог живота. „Веома сам захвална што ми је пружена ова прилика. Била сам потпуно предана њеној причи која ме је опчинила, када смо снимали Госпођу Браун. Тада сам се добро припремила и зашто бих сада одбила? Ја се дивим Викторији, као изузетној особи, а ово је неодољива прича која је тек недавно постала позната јавности.”

Ове две филмске приче говоре о краљици Викторији у све различите животне фазе, али је Џуди осетила повезаност. Она је то објаснила: „Викторија је била веома срећна док је била са принцом Албертом, својим супругом, онда када је била у друштву свог шкотског слуге, Џона Брауна и онда уз Абдула. Ту је континуитет, у тим тренуцима је била веома опуштена, у друштву које је није оптерећивало дворским причама и без тешког бремена.”

Када је упознала Абдула, Викторија је била у 63. години владавине, без преседана, као владар који је најдуже поживео на трону. Краљица је дошла на престо са својих 18 година, а у својим седамдесетим је постала веома револуционарна, почела је да учи урду и да чита Куран. Пред крај живота постала је још фасцинантнија, ако је то и било могуће. Била је царица Индије и схватила је да мора више да научи о тој чудесној земљи. И сама глумица је истицала да је осетила интензивну повезаност са том земљом још за време филма The Бест Exotic Мариголд Хотел: „То ме је духовно употпунило. Не могу да дочекам да се вратим тамо.”

Још једна ствар ју је привукла овом филму, а то је рад са омиљеним редитељем. „Фрирс има укуса и волим га као човека. Када радите са њим, можете потпуно да му се препустите. Уме понекад да буде загонетан, али знате да је то за добро филма. Желите да му угодите.” Денч је и додала: „Када глумим, никада се не дефинишем, на начин да ми се тај лик допада или не. Само покушавам да му се приближим и поистоветим што људскије и искреније могу, како би публика разумела личност коју глумим.”

Кастинг за улогу младића који ће делити кадар са доајеном светског глумишта изискивао је проверу талената широм света. Продуценти су тражили ново лице и тако је улога Абдула поверена глумцу Алију Фазалу, који је у том тренутку био непознат западном филмском свету, али је глумац веома познат у Индији. Када је екипа стигла у Мумбај, Али је био један од многих младих глумаца који су дошли на кастинг.

Како је Фазал изашао из просторије редитељ је рекао: „Могу да замислим да се краљици Викторији допадне овакав младић.” И тако је Али Фазал кренуо на своје прво путовање у Велику Британију, на пробно снимање које је било у Лондону. Фрирс је објаснио: „Али је шармантан и привлачан. Одмах ми је било јасно да поседује раскошан таленат који је неопходан глумцу који тумачи комплексну личност какав је Абдул. Знао сам да то нећемо наћи код глумца који је рођен или одрастао у Европи. Адел Ахтар, кога смо изабрали за улогу Мухамеда, Индуса који долази са Абдулом у Лондон, морао је да има одређено искуство које се осећа. Абдул је морао да буде неко потпуно невин и искрено задивљен, те особине су биле кључне за изградњу тог лика и Али је то разумео и изнео на прави начин.”

Фазал се предано припремао за улогу. Темељно је проучавао тај период, укључујући и два месеца свакодневног вежбања краснописа и лепог начина изражавања. Разговори са редитељем помогли су му да на најбољи могући начин развије карактер свог лика. Фазал је рекао: „Стивен је један од мојих омиљених редитеља и искрено сам желео да моја глума буде у сагласности са његовим виђењем ове необичне приче.”

Из једног скоро па случајног сусрета створила се конекција и пријатељство које се продубљивало, и које је утицало на развој тих ликова, када је један монарх, већ у позним годинама видео потенцијал и могућност да се мења и поново учи кроз једног младог човека и његов дух. И како је редитељ једном приликом истакао, баш то вам даје осећај задовољства када причате ову причу. Природа љубави, сваке љубави је да мења људе и њихов однос, тако да је филм Викторија и Абдул свакако прича о љубави.