ЗБОГОМ, ЛЕГЕНДО - преминуо Џон Барт: "Очајнички сам покушавао да преживим стварајући"
У Америци је преминуо човек који је својим стваралаштвом померао границе језика и фикције пишући изузетно сложену прозу. Његово стваралаштво утицало је и на српско постмодернистичко писмо, а у нашој земљи је имао малу али одану групу читалаца.
Џон Барт, амерички писац који је заједно са својим савременицима покренуо постмодернистички роман у америчкој књижевности и започео бројне расправе о томе шта је нова књижевност, преминуо је у у 93. години.
Универзитет Џон Хопкинс, где је Барт био професор емиритус енглеског језика и креативног писања, потврдио је да је чувени писац преминуо у уторак. Узрок смрти није објављен.
Заједно са Вилијамом Гасом, Стенлијем Елкинсом и другим писцима, Барт је био део таласа писаца шездесетих година који су се поигравали језиком и прозним конвенцијама. Објавио је више од 20 књига, међу којим и „Џил дечак-јарац“ и „Изгубљен у кући смеха“. На својим предавањима креативног писања залагао се за постмодернистичке тенденције у писаној уметности, тврдећи да су старе форме писања исцрпљене и да су нам потребни нови приступи тексту.
Бартова страст према књижевној теорији и тежња ка иновативности, створили су романе комплексне форме, те су га многи сматрали писцем који пише за друге писце. Барт је истицао да се осећао као Шехерезада у "Хиљаду и једној ноћи", очајнички покушавајући да преживи стварајући књижевност.
Прославио се 1966. са романом "Жил дечак-јарац". У њему је главни јунак получовек-полујарац који похађа универзитетски кампус у хладноратовском амбијенту. До данас се сматра једним од најсложенијих романа у оквирима америчког постмодернизма.
Следеће године написао је манифест постмодернизма, "Књижевност исцрпљености", у којем је тврдио да традиционални роман пати од "исцрпљености одређених форми". У овом утицајном есеју описао је постмодерног писца као онога ко "се суочава с интелектуалним ћорсокаком и користи га против самог себе да би постигао ново уметничко дело".
Свој став појаснио је у другом есеју, који је написао 13 година касније, под називом "Књижевност обнављања", где је тврдио да није мислио да је роман мртав – већ да му је само потребан нови приступ. "Пошто се моји есеји погрешно интерпретирају радо ћу вас подсетити да је писана књижевност заправо стара око 4.500 година (уз одступање неколико векова, зависно од дефиниције књижевности), али да немамо начина да знамо да ли тих 4.500 година представља сенилност, зрелост, младост или само детињство књижевности" написао је Барт.
Барт је често истраживао однос између приповедача и читаоца, а такође се користио поступцима пародирања и сатире. Велику инспирацију је проналазио у персијско-арапској збирци новела "Хиљаду и једна ноћ", коју је открио док је радио у библиотеци Универзитета Џон Хопкинс.
Његов први роман, "Опера на води", номинован је за Националну књижевну награду. Поново је био номинован 1968. године за збирку кратких прича "Изгубљени у кући смеха", а освојио је 1973. за "Химеру", три кратке новеле фокусиране на мит о познатом митолошком чудовишту.
Бартово кључно дело била је пародија историјске фикције у роману "Sot-Weed Фацтор" из 1960. године, са мноштвом заплетених наративних токова. Разигран, пикарски заплет користи књижевне конвенције 18. века да би описао авантуре Ебнезера Кука, који преузима посед плантаже дувана у Мериленду.
Барт је такође познат и по епистоларном романом "Писма" из 1979. године. У роману јунаци из његових првих шест романа пишу једни другима, а као један од књижевних јунака и адресаната појављује се и сам аутор.
Његова последња књига, збирка међужанровских текстова под називом "Послератци (или само слаткиши): Нешто коначно испишчено", објављена је 2022. године.
Више његових романа, збирки прича, али и теоријских текстова преведени су на српски језик.