ЖИВОТНА ИСПОВЕСТ ВАЊЕ ГРБИЋА: "Док ми је отац умирао, отишао сам у цркву и понудио свој живот уместо његовог"
Отворено излагање славног спортисте.
Бивши српски одбојкаш Вања Грбић говорио је за Курир о бројним темама, а открио је и приватне појединости које је мало ко знао.
Србија против Црне Горе у борби за првом место у Ц групи
НИЈЕ МУ ОПРОШТЕН НЕУСПЕХ: Горан Перковац добио отказ
ЧЛАН НОВОГ БЕОГРАДА ОПТИМИСТА: Верујем да можемо да победимо и Србију и Јапан
Причу је почео о детињству.
- Прва сећања у животу везана су ми за трауме. Страховито сам се плашио мрака и та буђења усред ноћи била су ми ужасна. Зажмурим и пробам да не дишем, да можда нешто што је у мраку не дође да ме покупи... Памтим и тренинге на које ме је отац водио, још је био активан одбојкаш и тренер.
- Одрасли смо у патријархалној породици, али улога мајке била је круцијална. Отац јесте тај који је постављао шине, стављао локомотиву, али мајка је била та која је убацивала угаљ у парну машину. Био је то савршен спој двоје људи различитих карактера, који су због наше едукације и одрастања играли различите, али изузетно компатибилне улоге - рекао је Грбић.
Смрт оца му је веома тешко пала.
- Највећа туга - губитак оца. С тим се не мирите, то не прихватате. Имао је срчани удар, реанимирали су га, пребацили у Зрењанин. Био је на апаратима, у коми, па смо га некако пребацили у Београд. У Клиничком центру смо имали наду, озбиљну наду. Међутим, премештен је на ВМА. И кад је прешао на ВМА, осетио сам, знао сам да је готово. Десетак дана је трајала борба тог септембра 2008. Била је то Божја воља. Био је и отац, и тренер, и пример, и лидер у сваком погледу. Сам себи најгори, јер све што је радио, радио је екстремно. Држао се зареза до краја, баш онако како је морало.
- Док ми је отац умирао, отишао сам у цркву и понудио свој живот уместо његовог. Али, то је било егоистично. Тада сам имао двоје деце, жену, своју породицу и одговорност. И он први би ми рекао „Јеси ли ти нормалан?!“ Емоција је била искрена, али није била усмерена у правом смеру. Кад је умро, прекинуо сам каријеру. Сезона 2008/2009. била ми је последња. Али отац је увек ту. Кад Никола, рецимо, освоји првенство, говорио је: „Па добро, није било лоше“. Па и ја назовем Николу после освајања Купа шампиона: „Па добро, није било лоше“ и исмејемо се баш, из срца. И дан-данас питам Николу: „Је л’ имаш пара?“, јер је то била очева узречица. Кад се све то десило, кад смо га сахранили, догодиле су ми се неке ствари, у смислу преузимања одговорности, живота, свега. Имао сам страшну потребу да опет одем у Хиландар. Ту сам 2012. сазнао да је Сара поново трудна, родила се касније Мила. И тај тренутак у Хиландару - ушао сам у трећу припрату коју је кнез Лазар направио 1380. Има интересантан зид, ту су Свети Владимир Московски, кнез Лазар, краљ Милутин, највећи ктитор српски, и негде на крају Милош Обилић. И осетио сам тада као да ми покојни отац каже: „Ради, чувај традицију, буди ктитор, ја те пазим - рекао је бивши одбојкаш.