ПЛАН АМЕРИКЕ О КОМ ЈЕ МАЛО КО РАЗМИШЉАО: Променом власти, од Русије направити савезника, па заједнички ударити на Кину?!
Циљ Вашингтона је да од супарника направи савезника
Портал Србија Данас имао је прилику и задовољство да разговара са спољнополитичким аналитичарем Алексом Филиповићем, докторандом Санктпетербуршког државног универзитета, који се тренутно налази у Београду на стручној пракси у Институту за европске студије. Реч је о изузетном саговорнику и експерту за питања међународних односа, а посебно руско-западних односа, који представљају горућу тему годинама уназад, а посебно од почетка војног сукоба у Украјини од фебруара 2022. године. Разговор са господином Филиповићем преносимо у целости.
БЕРЛИН ОДУСТАО: ПВО системи "Патриот" неће бити испоручени Украјини, Немци их шаљу НАТО држави
РУСИ УДАРИЛИ НА СВОЈЕ: Формирана Легија "Слобода Русији", боре се на страни Украјинаца, мрзе Путина! (ФОТО/ВИДЕО)
ЗАПАД ТРЕБА ДА СТРАХУЈЕ?! Русија не искључује један сценарио - послато УПОЗОРЕЊЕ Америци
- За сада се чини да руска јавност није у толикој мери незадовољна којим током се креће оно што Москва назива "Специјалном војном операцијом" у Украјини, као што би се то на први поглед могло чинити. Независни Левада центар, чија се истраживања сматрају меродавним на Западу, објавио је податке за новембар према којима је међу грађанима Русије, подршка председнику Владимиру Путину на 79%.
Поређења ради, међународна истраживања западних агенција за новембар показују да је подршка председнику Џоу Бајдену међу грађанима САД-а на 40%, подршка међу француским грађанима председнику Емануелу Макрону на 36%, а подршка међу немачким грађанима канцелару Олафу Шолцу на 51%. Дакле, несумљиво је да председник Путин и даље ужива изузетно велико поверење међу својим грађанима.
Наравно, део популације Русије, коју чине пре свега млади из великих урбаних центара попут Москве или Санкт Петербурга, нису уопште задовољни целом ситуацијом, и доста њих је већ одлучило да емигрира, углавном у земље Средње Азије или Кавказа, док се један део одлучио за земље ЕУ и Србију.
Наравно, постоји потенцијал да незадовољство у земљи расте у случају јачих економских потешкоћа, нових таласа мобилизације, или значајнијих војно-политичких губитака Русије, што може да води ка масовним протестима или штрајковима – и то би се наравно итекако одразило на рејтинг председника Путина.
Али за сада се може слободно рећи да региони у Русији који су удаљени од линије фронта и не осећају значајније последице овог сукоба по свој свакодневни живот. Не треба заборавити да иде период зимских празника, и да већина људи планира како да проведе свој одмор у кругу породице, тако да се за сада не очекује неки значајнији раст незадовољства међу грађанима.
- Што се тиче војних питања и стратегије коју користе и Русија и Украјина, тешко је за сада дати било какве смислене процене. Тек ћемо у годинама по окончању овог сукоба моћи да кажемо шта су заправо били циљеви обе стране, и зашто су се неке ствари догађале онако како јесу, и то само у случају наравно ако се релевантни документи и сведочења главних актера дају на увид јавности.
Да ли је циљ Русије заузимање целе Украјине, или само неких делова, или уопште не постоји такав неки циљ, опет, то ми сада не можемо да знамо. Такође, није сигурно да ли је био уопште циљ Москве промена власти у Кијеву, или је постојала руска подршка неком државном удару који би се догодио у првим данима ескалације конфликта.
Веома је могуће да су првобитни циљеви Мосвке чак и у потпуности промењени, или се мењају у складу са ситуацијом на терену. Мислим да је веома незахвално за сада давати било какве прогнозе како ће се ситуација на терену развијати. Оно што је сигурно је то да ће се битка за Донбас водити и даље
несмањеним интезитетом, и да ће се наставити међусобно исцрпљивање сукобљених снага тзв. артиљеријским дуелима.
- Конфликт у Украјини за сада још увек није прерастао у отворени војни сукоб између НАТО-а и Русије, али се свакако може сматрати озбиљним тзв. посредничким ратом (proxy war) између њих. Украјинска војска је скоро поптуно интегрисана у НАТО снаге, и отворено се прича о значајном присуству НАТО официра и војника у њеним редовима.
Такође, НАТО чланице у потпуности подржавају Украјину напредном војном помоћи, која између осталог укључује и савремену артиљерију, ПВО системе, обавештајне податке итд. Без такве једне свеобухватне помоћи НАТО снага, вероватно би овај сукоб трајао свега неколико месеци, с обзиром на изузетно велике губитке у људству и техници која украјинска војска свакодневно трпи.
Са друге стране, Русија се такође исцрпљује у људству и техници, па зато и није за чуђење што је била покренута делимична мобилизација, и што се иде на повећану производњу оружја, муниције и технике за руску војску. Наравно, што се дуже посреднички рат настави, и што се све више буде дизао улог за све стране у сукобу, извесније је да он може да ескалира у отворени сукоб између НАТО-а и Русије, а то наравно на крају води ка нуклеарном рату и крају наше људске цивилизације.
Тако да је свима нама у интересу да се сукобљене стране што пре нађу за преговарачким столом и у отвореним и искреним преговорима у циљу проналажења мирног решења овог конфликта.
Што се тиче Финске и Шведске, то је веома занимљиво питање. Истина је да су обе земље биле сматране за војно-неутралне до подношења захтева за НАТО чланство, али истовремено, итекако су већ интегрисане у НАТО систем одбране, кроз регионалне одбрамбрене иницијативе као што су нпр. НОРДЕФЦО (Нордиц Дефенсе Цооператион - Нордијска одбрамбена кооперација) и кроз заједничке војне вежбе са НАТО снагама као што су нпр. Аурора 17, Тридент Јунцтуре 2018, БАЛТОПС 19/20, Артиц Challenge Excercise 2021. итд.
Шведска је нпр. још 2016. године милитаризовала стратешки-позиционирано острво Готланд у Балтичком мору, што директно ствара притисак на руску енклаву Каљининград, која се налази између Литваније и Пољске. Али оно што је занимљиво је то да је јавно мњење било изразито против чланства њихових земаља у НАТО, до фебруара 2022. године.
Између рецимо 2011. и 2021. године, истраживања јавног мњења спроведена од стране финских и шведских агенција указују на то да подршка Финаца за чланство њихове земље у НАТО није прелазила 30%, а Швеђана 46%. У мају 2022. године, истраживање јавног мњења показују да је подршка Финаца ка чланству њихове земље у НАТО-у негде око 76%, и скоро 60% у случају Швеђана.
"Што се све више буде дизао улог за све стране у сукобу, извесније је да он може да ескалира у отворени сукоб између НАТО-а и Русије, а то наравно на крају води ка нуклеарном рату и крају наше људске цивилизације"
Та изненадна јака подршка јавности ка чланству Финске и Шведске у НАТО је изузетно вешто искоришћена од стране њихових политичких елита, с обзиром да се није одржао референдум о чланству, и то је веома забрињавајуће, с обзиром да су се неке од највећих политичких партија у овим земљама, попут Шведских Демократа или Партије Финаца залагале за обавезни референдум у случају једне овакве одлуке.
Али су те две партије нагло промениле мишљење и подржале су чланство њихових земаља у НАТО-у и само да се у скупштинама (Едускунти и Риксдагу) гласа о овим предлозима.
Овим потезом, војни издаци обе земље ће бити значајно увећани, Финска и Шведска постају легитимне мете за руске нуклеарне пројектиле у случају било каквог хипотетичког сукоба између НАТО-а и Русије, Финска и Русија највероватније приступају у наредном периоду милитаризацији 1300 километара дуге границе, и тензије се појачавају око сасвим изгледне будуће блокаде Каљининградске области, што може да води не само ка оружаном сукобу, већ и ка коришћењу нуклеарног оружја.
Али из угла Вашингтона, ово је нешто што је морало да се догоди како би се заокружио НАТО простор на северу Европе. Не само што Финска и Шведска војска и морнарица појачавају НАТО снаге на источном крилу, већ ће ове две земље, заједно са Норвешком и Данском, озваничити интегрисану контролу над Северним морским путем, у циљу ограничавања утицаја и арктичких амбиција како Русије, тако и Кине.
- На овај сукоб се може посматрати као на питање живота или смрти како за тренутну политичку елиту у Кијеву, тако и за тренутну политичку елиту у Москви. И једна и друга земља се боре за свој опстанак. Украјина, ако изгуби у овом оружаном сукобу, би могла да нестане са карте света у оном облику у
каквом је знамо, што укључује можда и потенцијалну Пољску анексију територије западне Украјине.
За Русију, војно-политички пораз у Украјини би био изузетно јак ударац за њен међународни статус и престиж, и довео би засигурно до несагледивих последица по руско друштво и политичко уређење у земљи.
Самим тим ојачао би НАТО као савез, и зацементирао би војно-политичку доминацију САД-а у Европи. Тако да обе земље имају и сувише тога да изгубе ако се овај сукоб неповољно заврши по њих. С обзиром на овако велике улоге, тешко је предвидети ко ће бити победник, и шта ће се уопште сматрати за неку победу једне стране.
Можда ће највећа победа бити уколико не дође до директног сукоба између НАТО-а и Русије, и не дође до употребе нуклеарног оружја. У сваком случају, већ може да се отворено каже ко заправо све губи овим сукобом. Пре свега, највећи губитник је свакако Украјина, чак и у случају да војно-политичким путем некако и успе да оствари своје циљеве, који укључују и успостављање контроле над кримским полуострвом.
Украјина је у овом тренутку презадужена земља чији систем опстаје само захваљујући издашним кредитима западних земаља. Председник Владимир Зеленски је у октобру изјавио да је Украјини потребна помоћ од 38 милијарди долара само да покрије буџетски дефицит за следећу годину, и још око 17 милијарди долара како би се започело са обновом критичне инфраструктуре, попут путева, железница, електрана итд.
Војна индустрија Украјине је скоро у потпуности уништена, милиони Украјинаца су избегли, како у Русију тако и у западне земље, и на бојном пољу њене жртве се мере у стотинама хиљада мртвих и рањених. Сви они који се једног дана врате са фронта биће изузетно трауматизовани њиховим искуствима, и с обзиром да их очекује повратак у цивилни живот у земљи која је у потпуности економски уништена, вероватно је да ће се многи одлучити за криминалне делатности како би преживели и обезбедили породице – што је нешто што је већ било виђено током 90их година на пост-Совјетском пространству.
Такође, неконтролисани прилив оружја у Украјину представљаће претњу како и за њихово друштво, тако и за цео свет. Председник Нигерије, Мухамаду Бухари, недавно је на регионалном самиту у Абуџи изјавио како оружје из Украјине већ проналази пут ка оружаним групама у региону Сахела, што значајно повећава ниво насиља и тероризма у том региону.
Генерални сектретар Интерпола, Јурген Шток је такође упозорио да криминалне и терористичке групе широм света већ добијају приступ оружју које је слато Украјини, а које се путем корупције и црне берзе нашло у продаји и оптицају.
Следећи велики губитник у овом сукобу је свакако Русија. Не само што је претрпела значајне политичко-економске ударце од стране западних земаља, него се такође и суочила са одливом мозгова, тј. пре свега високообразованих младих људи који су одлучили да избегну мобилизацију, и који су напустили земљу. Русија је такође претрпела губитке у људству и техници током ове године, и са приступањем Финске и Шведске у НАТО, наћи ће се пред још крупнијим геополитичким изазовима.
У случају да се оствари један од могућих сценарија, и да Русија заузме и задржи територију Украјине у потпуности, или макар један њен део, она ће бити та која ће сносити трошкове реконструкције украјинске индустрије и инфраструктуре. Такође, део становништва ће бити свакако радикално против власти у Москви, и могући су константни напади и саботаже како на територији Украјине под руском контролом, тако и на територији саме Русије.
Такође, НАТО чланице попут Пољске, Румуније и балтичких земаља сигурно ће појачати своје издатке на одбрану, и појачаће присуство јединица из САД-а, што ће довести до новог циклуса тензија, па и могућих сукоба. А све то заједно може да доведе до растућег незадовољства у руском друштву, и можда чак и до масовних штрајкова, протеста и нових изазова за Москву.
Европа, тј. ЕУ такође може да се назове једним од већих губитника овог сукоба. Почевши од тога да су са санкцијама према Русији заправо погоршали економску кризу која је узела замах још за време почетка пандемије коронавируса, до тога да се већ доводи у питање на који начин ће се прегурати зима 2023. на 2024. годину, с обзиром на недостатак руског гаса, и високих цена америчког течног гаса.
Такође, европске земље су демонстрирале мањак суверенитета у доношењу кључних спољнополитичких одлука, и стиче се утисак да се већина политичких елита европских земаља, па и сама политичка елита у Бриселу, више води диктатом Вашингтона, него што су способне да се воде својим националним интересима. Видели смо на пример, млаке реакције европске јавности на саботажу Северног Тока 1, као и избегавање да се јавно објаве резултати истраге о томе ко је поставио експлозиве на цевовод.
Такође, рекао бих да се појачава разочарење европских политичких елита у председника Џоа Бајдена и подршку САД-а европској економији, с обзиром да је председник француске Емануел Макрон недавно у Вашингтону изјавио како је финансијска политика САД-а управљена ка смањењу инфлације диреткно штети индустријским интересима ЕУ, с обзиром да чини тржиште ЕУ мање атрактивним за инвеститоре.
Председник Европског савета, Шарл Мишел је такође указао на то да је за разлику од изузетно развијене безбедносне сарадње између САД-а и ЕУ, економска сарадња веома лоша, јер Европа плаћа високу цену сукоба у Украјини, док се чини да САД извлаче корист и профит од растућих цена гаса и нафте.
Председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен је исто тако указала на то да Европска Унија мора да предузме одлучне кораке како би се такмичила са новом финансијском политиком САД-а. Дакле, јасно је да итекако постоје шумови на вези између Вашингтона и Брисела. И док унутар НАТО-а безбедносна сарадња јача, дотле на политичко-економском плану она слаби, чак и са председником САД-а из редова Демократа.
Овде бих навео да су САД краткорочно несумњиви добитник овог сукоба. Русија је донекле ослабљена уз скоро непостојеће жртве са америчке стране (уколико се изузме непознат број погинулих и рањених америчких држављана-добровољаца у редовима украјинске војске, као и непознати број инструктора и најамника), Европа је стављена несумљиво под политичку контролу Вашингтона, остварује се профит са продајом оружја, закључивањем нових одбрамбених уговора, продајом течног гаса, и рекламирањем напредне војне опреме, попут ХИМАРС ракетних артиљеријских система.
Такође, ствара се чврста основа међу НАТО земљама чланицама и САД-а, која ће бити неопходна у случају конфронтације са Кином. Дугорочно, рекао бих да су САД такође губитник овог сукоба. У случају да Русија успе да оствари своје циљеве, и из овог сукоба изађе као победник, сигурно ће се агресивније супротстављати интересима САД-а по свету, уз потенцијално стварање чврстог војно-политичког савеза са Кином.
Економски и политички ослабљена Европа такође може да буде проблем, поготово уколико се догоде масовни протести становништва и промене владајућих елита у земљама ЕУ. Те нове политичке елите можда неће бити толико наклоњене ка интересима САД-а, јер ће првенствено водити својим националним интересима.
Политичке потресе смо већ могли да видимо на изборима у Шведској и Италији ове године, а могуће је да ћемо имати нове такве примере следеће године. Период доминације САД-а у светској политици је завршен, и Вашингтон итекако то разуме, али ће свакако покушавати да можда чак и агресивнијим поступцима задржи водећу улогу у наступајућем мултиполарном светском поретку.
Опет, САД су данас земља која се суочава са све више унутрашњих проблема у друштву, економији и политици, и то све може да води у даљу неизвесност и несигурност у светској политици. Другим речима, тешко ће моћи да се издвоје победници једном када се овај сукоб заврши, чак и кад једна страна успе у својој намери да оствари војно-политичку премоћ над другом.
То је једна изузетно опасна ситуација за целу Европу, и није ми јасно што се томе не посвећује више пажње међу актерима у овом сукобу. Гранатирање нуклеарне централе може да доведе до једне такве катастрофе, коју би једино могли да поистоветимо са чернобиљским инцидентом, чије су се последице
осетиле и код нас у тадашњој Југославији.
Маријано Гроси, директор Међународне агенције за атомску енергију, је изразио наду да ће се постићи договор са Русијом и Украјином до краја године ради успостављања демилитаризоване зоне око нуклеарне електране, са могућим присуством "плавих шлемова" као гаранта безбедности. Могли смо да чујемо разне оптужбе о томе ко заправо постојано гранатира ову нуклеарну електрану, али некако се чини да је нелогично да руске трупе, стациониране тамо, гађају сами себе и свесно изазивају нуклеарну катастрофу.
Уколико се руске трупе повуку из ове области, и препусте нуклеарну електрану било Уједињеним нацијама, било Украјини, онда је и више него очигледно у
чију корист иду редовни инциденти који су на граници да изазову катастрофу са несагледивим последицама.
Позиције балканских земаља према украјинској кризи зависи пре свега која је земља чланица НАТО или ЕУ, а која то није. Наравно да ће балканске земље-чланице НАТО-а у потпуности подржавати политику тог војног савеза према Украјини, као и политику санкција према Русији.
Већина балканских земаља је учествовала и са испорукама оружја, муниције и војне технике Украјини, или чак слањем професионалних војника и официра који се боре у редовима украјинских оружаних снага или другим оружаним формацијама под контролом Кијева. Са друге стране, Србија као војно-неутрална земља, није се укључила у овај сукоб ни на који начин, нити је увела санкције Русији, док истовремено подржава територијални интегритет Украјине.
"Циљ Вашингтона је свакако да од супарника направи савезника како би био појачан притисак на Пекинг, па тако са евентуалном променом власти у Русији, можда би дошло и до успостављања некаквог Америчко-руског војног савеза"
То оставља наду да наша земља може да постане територија која би евентуално поред Турске била место за преговоре сукобљених страна, што би итекако утицало не само на једну својеврсну потврду наше војне неутралности, већ и на стицање престижа у међународној заједници, поготово међу нама пријатељским земљама Африке, Азије и Латинске Америке.
Турска се у овом сукобу одлично позиционирала као земља која у потпуности сарађује и са Кијевом и са Москвом. Док са једне стране, Турска у потпуности поштује територијални интегритет Украјине, па чак и продаје софистицирано оружје Кијеву, попут Бајрактар дронова, са друге стране има одличне економске односе са Русијом, и делује као конструктивни медијатор између сукобљених страна.
Анкара има за циљ да се у новом мултиполарном свету позиционира као једна од водећих сила, на основу свог географског положаја, дипломатског капацитета и политичког утицаја, па и преко активности својих оружаних снага, од Либије, преко Сирије и Азербејџана. Уколико Турска успе да преброди економске потешкоће, у наредних пет до десет година ће највероватније остварити своје зацртане циљеве.
Што се тиче Кине, она је званично неутрална у овом конфликту, и поруке које су се могле чути од стране Пекинга су увек позивале на успотављање мира и вођење дијалога између сукобљених страна.
Незванично, Кина је економски и политички у потпуности на страни Русије, из више разлога. Први и најосновнији разлог је тај што Кина разуме овај сукоб између Запада и Русије (који је заправо започет грузијском кризом из 2008. године) као последњу "припрему терена" пред онај главни надолазећи сукоб који ће дефинисати међународни поредак у овом веку, а који ће се одвијати између Вашингтона, Пекинга и њихових савезника.
Циљ Вашингтона је да преко Украјине ослаби Русију у толикој мери да она не може да буде ефикасан савезник Кине, већ више један проблем за Пекинг, уколико се постигне то да се Русија економски, војно и политички исцрпи, па чак и толико дестабилизује да дође до промене владајуће елите и евентуално и распада Руске Федерације као такве.
Други циљ Вашингтона је свакако да од супарника направи савезника како би био појачан притисак на Пекинг, па тако са евентуалном променом власти у Русији, можда би дошло и до успостављања некаквог Америчко-руског војног савеза.
Пекинг је свестан свега тога, и зна да нема још пуно времена за припрему пре него што тензије у Јужном Пацифику нарасту до те мере, да захтевају оружану интервенцију. Оно што је велики недостатак кинеских оружаних сила, то је недостатак искуства у правом рату. Тиме је искуство руске војске у
савременом сукобу са, оно што сада можемо слободно да назовемо НАТО снагама, итекако драгоцено за официрски кадар у Кини.
И на крају, Пекингу је важно да Москва оствари своје циљеве у овом сукобу и да изађе из њега као победник, што ће онда значити додатни притисак на Вашингтон и евентуално одлагање конфликта у Јужном Пацифику.
Израел је мање присутан у украјинском конфликту, највише због перманентне преокупације везане за своје суседство. Са једне стране, Израел има добре односе и са Украјином и Русијом. Значајан број и Руса и Украјинаца је емигрирао у Израел после распада СССР-а. Многе познате личности и у Украјини и
Русији поседују и израелски пасош.
Израел је природно забринут због растуће војно-техничке сарадње између тренутно њиховог главног супарника Ирана и Русије, као и са могућношћу да Иран ускоро развије атомску бомбу. Изражавајући своје незадовољство том сарадњом, Израел ће највероватније почети са испорукама војне и обавештајне помоћи Украјини, као јасан сигнал Русији.
Наравно, уколико се процени да Русија ипак може да обузда Иран, или уколико се војно-техничка сарадња између те две земље нагло обустави, највероватније је да Израел неће даље желети да се активније меша у сукоб на страни Украјине.
- Лакше је покренути неки велики догађај него што може после да се он заустави, једном када ухвати својеврсни залет. Мишљења сам да прво до самог војног сукоба између Украјине и Русије не би дошло у овој години, да је Доналд Трамп победио Џоа Бајдена на председничким изборима 2020 године.
Најважнији проблеми између Кијева и Москве не би можда били и даље решени, с обзиром да нисмо видели да су сукобљене стране испоштовале Минск-2 споразум за време председника Трампа, али такође, можда би постојала могућност неких нових преговора или чак и договора између Кијева и Москве.
Питање је како ће ситуација у Украјини да изгледа 2024. године, да ли ће се и даље водити активна борбена дејства, да ли ће сукоб бити ограничен само на територију Украјине, или ће доћи до директног укључивања још неких земаља, па и како ће сама друштвено-економско-политичка ситуација да изгледа у Америци, Европи, Украјини, Русији...
Чак и да Доналд Трамп победи на изборима 2024. године, велико је питање шта ће бити заправо приоритет америчке спољне политике у том тренутку, јер ипак не треба заборавити да је главни конкурент Сједињеним Америчким Државама и даље Кина, а не Русија, и да је Вашингтон итекако забринут због војних активности Кине у Јужном Пацифику, за које сматрају да су директан војно-политички изазов Кине према САД-у.
Ово је једно изузетно комплексно питање на које би могао да се да подужи одговор. Али најкраће могуће речено, ствари су се значајно промениле на горе после 2014, што се тиче статуса руског језика и културе у Украјини. То се поготово осетило 2019 године, доношењем новог закона о језицима у
Украјини, где је на пример, кримскотатарски језик подржан са посебним статусом унутар Украјине, док су тај исти статус изгубили руски и белоруски језици, као и занимљиво, Јидиш, што је нарочито погодило јеврејску заједницу у Украјини.
Ових дана смо сведоци нечега што изгледа као насилно преузимање контроле од стране Кијева над имовином Украјинске православне цркве - МП, која је под јурисдикцијом Руске православне цркве, и јачање подршке Православној цркви Украјине, која је призната од стране Васељенске патријаршије Цариграда, и која је у директном сукобу са Руском православном црквом.
Такође, у последње време смо имали прилике да видимо ружне слике које су долазиле из Украјине, попут спаљивања књига руских писаца и песника, рушења и вандализовање споменика руских историјских и културних личности, као и нехумани третман над оним украјинским грађанима који су без суђења били означени да су "сарадници окупатора".
С обзиром да се од 2014. године ствара нови украјински идентитет који се апсолутно темељи на анти-руском сентименту, ово и није за чуђење, али је за сваку осуду, с обзиром да Кијев званично стреми ка томе да буде развијена демократија и будућа чланица ЕУ.
Али оно што још више забрињава је ћутање, па тиме и тихо одобравање таквог једног не-демократског понашања од стране самих западних демократија.
Ово је питање које сигурно подјенако мучи како Кијев, тако и Варшаву, Брисел, Лондон и Вашингтон. Белоруске оружане снаге још од почетка године спроводе масовне војне вежбе и подижу борбену готовост. Железничка инфаструктура у земљи се оспособљавља за коришћење у случају потребе брзог и
масовног транспорта војне технике.
Русија је такође озваничила присуство око 9.000 припадника својих оружаних снага на територији Белорусије, а сам председник Белорусије, Александар Лукашенко, је недавно изјавио да оружане снаге Белорусије и Русије вежбају заједно како би дејстовале као уједињена сила која је спремна да одбије сваку агресију на белоруску територију.
Моја лична претпоставка је да ће до евентуалног укључења Белорусије у сукоб доћи само у случају да се Варшава одлучи за некакав војни авантуризам и евентуално распоређивање своје војске на територији западне Украјине.
Са друге стране, и сами наговештаји да Белорусија може да се укључи у сукоб, док њена армија изводи војне вежбе, везују делове оружаних снага Украјине ка граници са Белорусијом, а то већ значи да ти ресурси не могу да се употребе тамо где су појачања потребна, а то је пре свега борбена линија у Донбасу.
Кијев је већ активно приступио обезбеђивању границе са Белорусијом, од припреме система фортификација, до рушења мостова и минирања путева и других површина, које би евентуално могле бити коришћене од стране оружаних сила Белорусије у случају њиховог уласка на територију Украјине.
У светлу свих тих украјинских припрема за евентуалну одбрану, Минск је већ пријављивао инциденте са украјинским диверзантским групама које су прелазиле државну границу и дејствовале на територији Белорусије, али још увек није дошло до неких озбиљнијих инцидената са потенцијалним жртвама са обе стране.
Такође треба имати у виду да је председник Белорусије, Александар Лукашенко имао изузетно опасну ситуацију између 2020. и 2021. године, када је био покушај организовања својеврсног белоруског "Мајдана", и да постоји могућност да се таква ситуација понови у случају активног учешћа Белорусије у
украјинском конфликту. А то би све такође довело до значајних економских и политичких потреса у земљи као и новог таласа избеглица, али и стварања једне нове нестабилности и неизвесноти како за Русију, тако и за Европску Унију.
Реч о саговорнику
Алекса Филиповић је рођен 1989. године у Београду. Дипломирао је међународне односе на Факултету политичких наука, Универзитета у Београду 2014. године, где 2015. године завршава и мастер студије из исте области. Исте године, на Универзитету Сингидунум завршава мастер студије из економије.
У 2016. години прелази да живи у Санкт Петербург, где 2018. године завршава магистарске студије на Факултету међународних односа Санктпетербуршког државног универзитета (Факультет Международных отношений СПбГУ) и наставља школовање тамо уписом на докторске студије.
У склопу даље специјализације, 2021. године завршава пост-дипломске студије на Бечкој дипломатској академији (Diplomatische Академие Wien). Од 2022. године, као докторанд Санктпетербуршког државног универзитета, налази се у Београду на стручној пракси у Институту за европске студије.
У првој половини 2023. године, очекује се његова успешна одбрана докторске тезе под називом "ЕУ, НАТО и Русија у идеологији и пракси десно-популистичких партија Финске и Скандинавије: упоредна анализа".
Поред активног писања научних радова, редовно учествује на међународним конференцијама, а такође је присутан и у домаћој медијској сфери као спољнополитички аналитичар. Течно говори енглески и руски језик, служи се француским језиком и поседује основно знање немачког језика.
Вести из Украјине читајте ОВДЕ.