Радашин (83) по киши и ветру на Славији ПРОДАЈЕ ДРВЕНЕ КАШИКЕ: Тешко ми је и срамота ме је, али радим да преживим

Родитељска љубав натера човека да учини нешто што никад није могао да замисли да је способан. Тако пензионер Радашин Петковић у својој 83. години живота на тргу Славија продаје ствари од дрвета које је сам направио на својој тераси.

Пензионер са Душановца приморан је да због малих примања долази на Славију, где често проведе и по 10 сати по хладном и кишовитом времену.

- У кући имамо само моју малу пензију, жена ми нема примања уопште, а треба живети цео месец. Баба и ја на сваких 15 дана трошимо око 2.000 динара само на лекове. Ја сам оперисао око, па још и због тога морам на редовне контроле. Имамо двоје деце, ћерка је у Лазаревцу, а син на Бановом брду. Од њих имам два унука, који су у основној школи. Срећа, па су ми деца запослена, али плате су им мале, а издаци су велики. Пошто од пензије не могу да им помогнем, ја онда изађем овако на улицу, па некад и по 10 сати радим. Једва смо купили књиге за школу, а треба децу и обући, иде зима. Тешко ми је и срамота ме је, али хтео, не хтео, морам нешто да радим - каже скромно Београђанин.

Радашин изађе на улицу једном до два пута недељно, седне на бетонске степенице, рашири робу коју је сам направио и нада се најбољем.

- Продајем ствари од дрвета које сам производим, кашике, варјаче, оклагије, мерице за зачин, сита. Цене су као и на пијаци, а има и нешто што је јефтиније, углавном од 100 динара. Немам радионицу, радим на тераси, а материјал набављам тако што се распитујем на све стране ко има цепанице, а да му не требају, па кад пронађем неколико, будем срећан, јер имам од чега да правим робу. За једну кашику треба ми најмање сат и по, јер све радим ручно, а то траје - објашњава пензионер и додаје да због својих година једва успева да донесе робу са Душановца до Славије.

Једном недељно долази да продаје своје ствари, јер како каже, већи део дана проводи у производњи. Према његовим речима, за сада није имао већих проблема што продаје без дозволе на улици. Како је углавном поред пекаре, каже да га радници не дирају, али му муку отежава комунална полиција.

- Знам ја да немам дозволу за овакву продају, али немам избора. Комунални полицајци раде свој посао, нареде ми да се склоним и ја онда морам да се покупим. Често због њих и не продам ништа. Срамота ме је када их опет видим, али немам избора - завршава Радашин и додаје да се често деси да комунална полиција уопште и не дође и онда тих дана гледа да напољу остане што дуже.