Са 4 године почела је да свира клавир, а са непуних 30 постала ДИВА: Анастасија Холц о свом путу успеха
Мало је оних, у свету, а не само на нашем поднебљу који се могу похвалити да су од када знају за себе живот посветили музици, а да су са непуних 30 година постигли планетарни успех.
Анастасија Холц је наступала у операма и на бројним музичким фестивалима у земљи и иностранству. У Београду је професор и предаје на Одељењу Универзитета Слобомир, солиста је Белоруске филхармоније и Евроазијског симфонијског оркестра, а пут успеха је тек пред њом.
Љубав према класичној музици гајим још од малена. Први "сусрет" са делима Чајковског остварила сам на часовима балета са свега 4 године, а убрзо и клавира. Прабака је свирала виолину и певала у театру, док је моја мајка такође била проф. клавира.
Најдраже награде су ми дефинитивно Гран При на Фестивалу словенске музике у Москви и Бел бранд Award у Минску. Кажем најдраже јер осим тога што су додељене од стране еминентних уметника, а касније и неких од мојих узора, лауреати који су ми "отворили" пут, могућност за сада већ вишегодишњу сарадњу са поменутим Фестивалом, Филхармонијом као и могућност похађање мајсторских курсева и специјалистичких студија у иностранству.
Узори, као и сама ја су се мењали с годинама. Но, иако звучи као клише заиста јесте и биће Марија Калас и феноменална Анђела Георгију коју сам имала прилике да упознам недавно, при чему могу рећи само речи хвале.
Не сматрам да је успех који сам до сада постигла велик из два разлога. Први је тај што сам "вечити" песимиста и перфекциониста у сваком погледу. Стога, увек видим личну "ману" и сматрам да може бити боље и више. Други су моје године... Надам се да је Господ оставио "простора", могућности за нове прилике, дружења, улоге...
Не бих и не смем правити разлику између било кога. Могу само рећи да је приступ нешто другачији као и на жалост нашу, она основа-поштовање уметника и његовог стваралаштва.
Морам признати да више волим сцену али сам према својим студентима и више но праведна и колегијална. Уважавам њихов таленат, труд и залагање.
Публика осликава више ствари: ситуацију културе, традицију, поштовање... Не само код нас већ увек и свуда, у свакој држави.
Као што сам недавно изјавила у једном од интервјуа... Потребно је наоружати се "челичним" стрпљењем. Јер, није нимало лак посао нас, оперских уметника.
Дугорочне планове не правим. У пракси, са годинама сам научила да колико год нешто планирали ипак се ствари не могу одвијати на начин који очекујемо. Зато кажем, све је било и биће у Божјим рукама! За досадашњи успех сам му и више но захвална.