Зоран је ВОЗИО аутобус на линији 31: ЗАКОЧИО је, ИЗЛЕТЕО напоље и одушевио све путнике (ФОТО)
Несвакидашња сцена на улицама нашег града
Пре неколико дана у нашем главном граду десила се једна веома лепа, али несвакидашња сцена. Када је стао на црвено светло на семафору на Дорћолу, један возач аутобуса линије 31 у Београду, видео је да слепом човеку треба помоћ да пређе улицу. Подигао је ручну и изашао напоље како би му помогао.
Прочитајте и:
На свој фејсбук профил објавио је статус поводом овог догађаја који вам преносимо у целости:
"Заустављам се на семафору који дуго држи црвено. Таман се спремих да узмем телефон, кад сам видео једног слепог човека како стоји покушавајући да пређе улицу. 40 година, често га виђам по граду. Стоји и прича. Али не зато што је луд, већ зато што не види да око њега нема никога ко би му рекао које је боје светло на семафору. Преко пута њега пандур који чачка телефон, те повремено баци поглед на слепца, али не реагује. И не, овде се не ради о томе да су сви пандури лоши. Ни сви возачи или путници. Овај пандур јесте говно. На брзину упалим сва 4 и истрчим из буса. Приђем слепцу и кажем му да је зелено и да ћемо заједно. Својом десном шаком је чврсто стиснуо моју леву мишицу. Немоћ...од свих ствари које сам у животу доживео, немоћ је дефинитивно најгора. Немогућност да урадиш нешто, функционишеш, да увек зависиш од неког другог. Држећи ме за мишицу, принуђен је да ми верује. Мени, потпуном странцу. Ја нисам слеп, али ја такође верујем, али зато што желим. Желим да верујем да има добрих пандура, шофера и путника. И та моја вера ме јесте коштала, али ја тај рачун свесно плаћам. Кажу ми пријатељи да сам глуп, јер немам намеру да престанем. Ортак ми је скратио рибу, ортаци су ме скратили за лову, и генерално често остајем кратких рукава. И опет понављам да не желим да престанем, јер верујем да је вера оно што нас одржава у животу. Вера у било шта. То што ти срце куца не значи да си жив. Оно што мене чини живим јесу Вера, Нада, Љубав и Став! То су моји Отац, Син, Свети дух и Амин...!!!"
Овај тридесетшестогодишњи Београђанин, Зоран Јовановић за портал SrbijaDanas.com испричао је због чега је урадио тако нешто и рекао да верује у ширење позитивне енергије.
- Видео сам немоћну хендикепирану особу, и донео једину логичну одлуку. Обезбедио сам возило и пришао да на брзину помогнем човеку, па сам наставио са послом – каже Зоран Јовановић.
ДУГАЧКА ЈЕ САМО 12 МЕТАРА: Да ли знате која је улица најкраћа у Београду?
Када су људи видели шта је урадио, имали су веома позитивне коментаре. Сада га чак и препознају и обраћају му се у току вожње више него пре.
- Реакције су увек осмех, не подсмех. Препознају ме, и пуно су љубазнији, што прија. Приђу и кажу "Добар дан, пријатно, довиђења...", ја им одговорим. Тако се прави неки приснији однос и позитивна атмосфера. И ја и они одлазимо кући позитивније након тога, и вероватно испричамо својој породици "Хеј, рекли су ми неки путници данас без разлога добар дан, хвала, довиђења..". То се шири даље у универзум – прича Зоран.
►Више фотографија погледајте у галерији испод:
Мрачна страна историје Београда: Црвени фењери горели на Врачару и Земуну
На питање да ли му је ово први пут да је урадио овако хумано дело Зоран каже:
- Наравно да не. Ни ја, као ни моје колеге. Разлика је у томе што су мени писање и фоткање хоби, те често постављам и лепе и ружне приче из саобраћаја на свој фејсбук профил. Ово је некако привукло пажњу и сад се захуктало.
Возећи аутобус, свакодневно се сусреће са разним људима. Каже да има више негативних сцена него позитивних, али такође додаје да је захваљујући многим од тих људи управо данас ово што јесте.
- Није све тако црно. На несрећу, више је негативних примера, али има јако добрих и хуманих људи и треба следити њихов пример. Ја верујем да сам постао бољи човек захваљујући некима од тих људи, учећи на њиховим примерима. Захваљујући људима које из буса гледам сваки дан како помажу другима. Захваљујући својим пријатељима и кумовима који су сјајни људи, а ја пажљиво правим селекцију људи када су у питању најбољи пријатељи. И на крају захваљујући породици, јер као што знамо, све иде из породице - прича Зоран.
Једну симпатичну ситуацију радећи овај посао, издвојио је као посебно интересантну.
- У служби сам грађана, па иако правим грешке у саобраћају гледам да сачекам сваког путника и помогнем колико је то у том тренутку могуће, а није увек. Довољно је кад ми кажу "хвала". Било ми је интересантно када ме је путница питала да ли сам гледао филм "Патерсон", зато што је асоцирам на главну улогу. Главна улога је возач буса који пише лошу поезију. Кажу људи да ја пишем добру поезију, а ја нисам сигуран у то – каже Зоран.
Помоћ коју можемо да пружимо људима у нашем окружењу не треба да радимо са очекивањем да ћемо добити нешто заузврат. Треба да се фокусирамо да увек будемо добри и позитивни, а онда ће нам се и добро враћати.
Зоран Јовановић нам је свима показао да за добар гест треба само мало да обратимо пажњу на живот око себе, на тај начин ћемо се осећати испуњеније, а такође ћемо оплеменити своју душу.