Како прослављају празнике деца која живе у дому: Шта је оно што је сваком детету битно (ФОТО)
У Центру за заштиту одојчади, деце и омладине у Звечанској улици дочекала нас је једна пријатна атмосфера, све је одисало празничним духом, а деца су се играла правећи новодишње украсе и честитке
Како су нам празници пред вратима, портал SrbijaDanas.com одлучио је да посети дом у Звечанској где су смештени најмлађи. Тамо нас је дочекала једна веома пријатна атмосфера. Чуо се дечји жамор док су се најмлађи забављали правећи новогодишње честитке и украсе.
Центар за заштиту одојчади, деце и омладине је једна велика установа која има више домова. Деца од рођења па до завршетка школовања, најкасније до 26 године уколико су на студијама, смештају се у 6 различитих објеката у граду. У њима се одвија домска жаштита и ту децу упућују Центри за социјални рад. Постоји стационар - ту су најмлађи, затим један предшколски, три школска дома и један за средњошколце и студенте.
Занимало нас је како у једној таквој установи васпитачи и сви они који брину о деци покушавају да им дочарају утисак празника и на који начин их прослављају. Разговарали смо са Љубишом Јовановићем који је прогамски координатрор и психолог, и са Иваном Церовић, социјалном радницом о свему томе, али и о томе шта је битно за децу као и о томе да ли им нешто тешко пада док обављају свој посао.
- Оно што је код нас битно за време празника јесте да их обележимо као што се обележавају у породичном дому. Тако да гледамо да учинимо на неки начин да буде посебно и да носи сва обележја и карактеристике који божићни и новогодишњи прзници имају. Трудимо се да уколико постоје неке специфичности које деца доносе са собом из породица да некако те традиције можемо да наставимо. Јако нам је важно да овај период буде испуњен и тим лепим догађајима, и пакетићима, и тиме да се што више повезујемо са њиховим коренима, породицом, сродницима, свима који на неки начин чине део дететовог живота. То заједништво нам је веома битно, које ми као подржаваоци детета можемо да остваримо са сродницима. Идемо и на приредбе, правимо честитке, украсе, маскенбал, долазе нам гости, идемо у госте... – рекла је Ивана Церовић.
- Ми се трудимо да празници буду нешто нарочито у односу на сваки дан, јер ако немате то онда то није празник. Код нас већ крајем новембра крећу људи да се јављају са различитим иницијативама, и крећу разне приредбе. Људи препознају нашу кућу Звечанску, пре свега због деце, као кућу којој треба помоћи. Има много грађана који помажу, али и организација, градски секретаријат, Град Београд и многи – додао је Љубиша Јовановић
Време празника често отвара многа питања код деце, и буде се неке емоције које су биле затворене. Међутим, свим запосленима најтеже пада то када деца дуго буду на смештају код њих.
- Најтеже нам свима пада када су деца затворена дуго овде и не могу да нађу породицу. Ми верујемо да је за децу најбоље да расту у неком породичном окружењу, иако је и то некад тешко за запослене, да се одвоје после одређеног периода од деце. Међутим, морамо да будемо свесни да ово не може да буде целоживотна везаност – каже Ивана Церовић.
Да би неко био волонтер, потребно је да достави ЦВ, затим следи разговор, а онда их Љубиша Јовановић упућује на неког ментора, који им врши неку врсту припреме и едукације. Могуће је и да се дође до контакта 1 на 1, што је веома значајно за децу. Онда их они у дужем временско периоду подржавају, воде их напоље, играју се с њима... Волонтери су у обавези да се обавежу на неки дужи период, од минимум 6 месеци.
Такође, сваки узраст деце има различита очекивања о томе да ли ће и како отићи одатле. За децу је битно и да имају неке константне људе око себе, зато каже Љубиша, да је битно да имају волонтере који ће бити неки одређени период у дечјим животима.
- Мала деца имају стално очекивања да ће неко да дође да их узме за руку и одведе кући, а ова мало старија од 7, 8 година су поприлично одустала од тога и теже се везују за некога. Успостављају се ти неки површни односи, али дубљи веома ретко. Деца на пример, јако воле волонтере и имају потребу за њима тако да често имамо одређени број волонтера који се са њима друже – каже Љубиша Јовановић.
И Ивана и Љубиша се слажу са тим да је веома важно да свако дете зна своје порекло, јер управо та празнина која настаје у њима уколико немају увид у њега, оно што је најгори непријатељ сваком детету, и оставља траг за цео живот. Деца желе да знају своје порекло, јер је то део идентитета и део слике о себи.
- Деца кад се осамостале, онда је то крај на неки начин наше бриге о њима, међутим све што се дешавало пре утиче на њихов цео живот. На некима се више,а на некима мање види оно што су претрпели. Свакако, за децу је веома важно да одржавају контакте са својом биолошком породицом и када ретко контактирају важно је да знају ко су им сродници и одакле потичу. Та празнина, уколико не знају ништа о сродницима је страшна. Усвојитељи се често плаше да би се деца вратила својим биолошким родитељима, а деца само хоће да знају своје порекло – каже Љубиша.
Усвојитељ заснива основ са дететом као да му је родитељ, уписује се у матичну књигу рођених и стиче сва родитељска права, а дете стиче сва права као дете усвојитеља. То се регулише до 18. године. Постоје и неки услови који се морају поштовати, разлика у годинама... Усвојитељима се каже да је боље да кажу детету да је усвојено, али они нису у обавези то да ураде. Често баш због тога настају проблеми онда када они то не кажу одмах детету. Важно је да се дете не лаже, најгоре је када то сазнају у адолесцентном добу.
Хранитељство је подржано од стране државе, ту спадају професионални хранитељи који брину о деци која им нису рођаци, неки одређени период, а након тога се дете врати или у биолошку породицу или иде на усвојење. Хранитељ може постати усвојитељ, али се настоји да хранитељи краткорочно брину о детету како би дете што пре нашло стално место.