"Гранате лете, тела у кукурузиштима, прва станица Приједор" Један дан "Олује", а као да је вечност била!
Деловало је да пут траје вечно, гладни, изнемогли, са собом су понели нешто ствари за децу и то је све.
Хрватска војно-полицијска акција "Олуја" почела је у 4. августа 1995. године у раним јутарњим часовима офанзивом хрватске војске и полиције и јединица ХВО-а на подручја Баније, Like, Кордуна и северне Далмације, односно на некадашњу Републику Српску Крајину.
Само дан касније, хрватска војска ушла је у напуштен Книн и истакла хрватску заставу.
За то време су колоне српских избеглица на тракторима, камионима и другим возилима улазиле у Србију.
ЧЕГА СЕ ПАМЕТАН СТИДИ, ХРВАТ СЕ ПОНОСИ: Какав ли човек мораш да будеш, кад славиш убијање деце и цивила?
УСТАШКИ ПОКЛИЧИ У СПЛИТУ НА ГОДИШЊИЦУ ПОГРОМА: Овај град још једном показао зашто га треба избегавати
НАЈВЕЋИ СВЕТСКИ МЕДИЈИ СУ ПОТПУНО ИГНОРИСАЛИ РАТНИ ЗЛОЧИН: Егзодус Срба у "Олуји" за њих је била величанствена победа
У овој злочиначкој акцији, према подацима српског Комесаријата за избеглице, протерано је 250.000 Срба из Републике Српске Крајине, 1.856 је убијено, а 836 лица води се као нестало.
Људи који су преживели ову тортуру и данас нерадо причају о овом догађају. Међу њима је и С.М. саговорница портала СрбијаДанас.
-Тог августовског јутра мештане села Жагровићи, надомак Книна, пробудили су звуци авиона. Иако су призори који су се видели, из овог места које баца поглед на град, били страшни нико од њих није ни сањао да ће им тај дан променити животе из корена и да је почела ноћна мора звана - "Олуја" -овако почиње исповест С.М. медицинска сестре која је тада имала 28 година.
- Тих дана ми је у госте дошла сестра, имала сам неке слободне дане, а она се породила недељу дана пре. Дошла је са бебом и сином од годину дана - прича за наш портал ова медицинска сестра.
- Звуци који су допирали били су страшни, али некако нисмо имали утисак да смо директно угрожени - додаје она.
Према речима С.М. у том моменту је дошао комшија који је рекао да људи беже у колонама из правца Сплита и Шибеника и да што пре спакују најосновније ствари и пођу са њим.
- Кренула сам у ономе што сам имала на себи - фармеркама и мајици. Испед куће нас је чекао комшијин камион, дупке пун, највише су ту биле жене, старци и деца. Ја сам са сестрићем била у приколици, док су сестра и још једна рођака, која се породила 15 дана раније, седеле са бебама код возача - наставља причу С.М.
У камиону није било места за стајање, а камоли за седење. Било је ужасно вруће, деца су плакала. Било им је речено да иду до оближњег места да се склоне, али је у неком моменту било јасно да тај пут траје много дуже и да су морали да наставе.
Са њима у камиону се нашла и њена бака, која је у том тренутку имала више од 70 година и у животу није отишла нигде даље од Книна.
-Било је јако тешко цео пут обуздавати жену која је хтела све време да искочи из камиона и у стању шока стално понављала "стока ми је гладна, нисам стигла свиње да нахраним" - говори С.М. присећајући се болних успомена.
Деловало је да пут траје вечно, гладни, изнемогли, са собом су понели нешто ствари за децу и то је све.
- Колона је била огромна пуни аутомобили, трактори, камиони... Гранате су летеле на све стране, тела су лежала по кукурузиштима, а ми смо морали да наставимо даље - прича С.М. за наш портал, додајући да јој је веома тешко када се сети свега.
Бојала се за мајку, оца и брата, који су остали за њима. Није имала никакву информацију о томе где су, како су, да ли су живи уопште... Прва станица на овом страшном путовању био је Приједор, ту их је прихватила једна жена, уступула их свој дом да се окрепе мало, поједу нешто кувано...
- Људи су стајали на улици и насумице нас звали у свој дом, како је ко наилазио. Ту смо могли да се окупамо, једемо. Дали су нам нешто одеће за децу. Ту жену нећу заборавити док сам жива - прича С.М.
Пут из Приједора до Бањалуке наставили су аутобусом који је дошао по њих. Тамо су их сачекале жене из Кола српских сестара, које су одвајале мајке с децом на једну страну.
- Био ме је страх да ме не раздвоје од сестре па сам рекла да је једногодишњи сестрић моје дете - изјавила је С.М. за наш портал.
Након неколико дана у Бањалуци уследио је дуго очекивани сусрет са остатком породице. Мајка, отац, брат, сви су били ту, живи и здрави. Упркос свему, њена срећа је била огрома.
Након свега, дошли су у Србију. Били су смештени у прихватни центар у Кучеву, одакле је касније свако отишао својим путем.
Много времена је прошло, али сећања на родни крај и на све што се десило су дубоко остала у душама оних који су преживели овај злочин.
Весну зна цела Србија, али не и њену причу: Са само четири године и Срећком у крилу прошла је кроз ратни вртлог "Олује"
Један кофер и ручица која се чврсто држи за мамине скуте: Из колоне "Олује" до спортских висина "Црвене звезде"
"Наша браћа Хрвати славе зло над нама као највећи тријумф у историји" СНАЖНЕ РЕЧИ ПАТРИЈАРХА НА ОБЕЛЕЖАВАЊУ "ОЛУЈЕ"
Саво Штрбац ексклузивно за СД! Открио кључан моменат који је довео до "Олује": Шта се крије иза ПЛАНА "З4"?
УСТАШКИ ЗЛОЧИНИ БЕЗ КАЗНЕ: После четврт века за зверства у "Олуји" осуђени једино Србин и Албанац?!