ДАНАС СЛАВИМО СВЕТОГ ТЕОДОРА ВРШАЧКОГ: Био је вођа Срба у најтежим временима, Турци му пресудили на НАЈСВИРЕПИЈИ начин
Стихови једне народне песме најбоље описују страшно време у које је живео и делио судбину свог народа
Српска православна црква и њени верници данас обележавају Светог Теодора Вршачког, владику банатског и предводника банатских устаника против турске окупације 1594. године. Свети Теодор Вршачки, слава је Града Вршца.
ПРЕДАТЕ НАГАЗНЕ МИНЕ, РУЧНИ БАЦАЧИ: Највише нелегалног оружја у Београду
СРЕДЊОШКОЛАЦ ИЗ ВЛАДИЧИНОГ ХАНА ПРОНАШАО НОВЧАНИК ПУН НОВЦА: Одмах је вратио новчаник, а реакција власника је ПРЕДИВНА
РХМЗ ИЗДАО ХИТНО УПОЗОРЕЊЕ: Србија у вртлогу страшних олуја, спремите се за хаос!
Вршачки Владика Теодор Несторовић, под барјаком са извезеним ликом Светога Саве, повео је 1594. године банатске Србе у први велики српски устанак против Турака. Према познатим историјским подацима Вршац је био центар побуњеника, а Владика морални и духовни пастир свога народа.
Устанак Срба у Банату био је масован. Четири пута су устаници у великим биткама побеђивали Турке. Сва већа места у Банату, сем Темишвара, налазила су се у рукама устаника.
Како је та буна изгледала говоре стихови једне од народних песама из тог времена:
"Сва се бутум земља побунила,
Шест стотина подигло се села,
Свак’ на цара пушку подигао!"
Банатски устанак силно је одјекнуо и међу Турцима и у хришћанском свету. На двору аустријског цара Рудолфа Другог говорило се о победама банатских Срба, а немачки, француски и италијански хроничари писали су о покрету Срба у Банату. Устанак се суштински ослањао на Ердељ, чији је заповедник подстицао буну.
Турски војсковођа Синан Паша затражио је да се из Дамаска донесе зелени Мухамедов барјак како би га супротставио српском светитељу. А да би потпуно уништио српски национални и верски занос, донео је из манастира Милешеве мошти Светог Саве и спалио их у Београду.
У одлучујућој бици код Бечкерека, јула 1594. године, борило се 4.300 устаника против 36.000 Турака. Хроничари су забележили да су Србе, поред ратне среће, напустили и савезници из Ердеља. Све што је током пролећа освојено, до јесени је изгубљено, а народ се опет нашао у збеговима.
Једна чета устаника, под вођством Јанка Лугошана Халабуре, опседала је Вршачку кулу у којој се налазила турска посада. Арслан бег, заповедник тврђаве, изазвао је Халабуру на двобој. У том двобоју Јанко му је одрубио главу. Двојица мегданџија су у личном обрачуну спасли пуно живота својих војника, што њихове историјске улоге чини још значајнијим.
Јанкова победа није много променила ситуацију, јер је ускоро под Вршац стигао Хасан паша. Браниоци Вршца су се повукли и поново препустили тврђаву Турцима, а Јанко Халабура је неколико дана касније погине у битци код села Парта.
Турци нису желели да владају пустом, а плодном земљом па су објавили помиловање за оне који се врате и покорно живе. И Владика се, због народа, вратио у Вршац, али је по налогу темишварског беглербега ухваћен и кажњен једном од најстрашнијих смрти, драњем коже "на мех".
Године 1994. на иницијативу тада епископа Банатског, касније епископа Жичког Хризостома, календару Српске православне цркве принет је Свештеномученик Теодор Вршачки. Тим чином је обновљено историјско памћење, а Вршац је повратио епитет важне вароши. На предлог владике Никанора, централни Градски трг, од 2009. године, носи име Светог Теодора Вршачког.