ДАНАС СУ ЦВЕТИ: Обичај је да се ујутро рано бере цвеће, али да ли знате које је за здравље а које за успех?
Православни црква и њени верници, на самом крају шесте недеље великог Васкршњег поста, прослављају и свечани улазак Исуса Христа у Јерусалим, а овај празник назива се Цвети и увек пада у недељу.
Празник је добио по цветној гранчици палме коју је Исус Христ носио у руци приликом овог свечаног догађаја. Народни обичаји више славе природу и њено ново буђење.
ДА ЛИ ЈЕ СРБИЈА НА КОРАК ДО УВОЂЕЊА ОБАВЕЗНОГ ВОЈНОГ РОКА: Начелник Генералштаба о будућности оружаних снага
ВЕЛИКЕ ВЕСТИ ИЗ КРИЗНОГ ШТАБА: Познато када би могле да се УКИНУ СВЕ рестриктивне мере
СКИНУЛА ОДЕЋУ И ДОЊИ ВЕШ, А ПОТОМ... Бизарно у Врању: Пријавио комшиницу јер му је показала задњицу
Иако спада у велике празнике, па се подразумева да се на овај дан не обављају велики послови, вековима постоји веровање да би баш на Цвети требало засадити лан и купус, јер ће тако род ових биљака бити бољи.
Црвено славо, али се ради
Када је реч о радовима, овај празник је изузетак, јер баш на овај дан се појављује пун Месец, када, према веровању, ум и вештине људи постају далеко моћнији него иначе. Због тога би на Цвети требало започети неке послове и донети одлуке.
Читава Цветна недеља посвећена је природи, па су раније људи од понедељка до недеље китили једни друге копривом и врбом. Врба, осим као симбол великог празника Лазареве суботе, користи се како би деца била здравија, али и да би у породице стизало још принова.
Што се тиче коприве, њу се породиље на Цвети стављале под јастук, да би "ожарила" и тако отерала женске демоне и сачувала бебе.
РАЗЛИЧИТИ КРАЈЕВИ СРБИЈЕ, ДРУГАЧИЈИ ОБИЧАЈИ
Уочи Цвети девојке и деца одлазе у поља и беру цвеће.
- Маргарете – Да будете лепи и крупни
- Дрен – Да будете јаки и здрави
- Љубичице – Да будете миришљави и привлачни
- Врбове гранчице – Да сви буду напредни и успешни
- Ружа - да будете румени и свежи
Таковски устанак
У Србији су Цвети празновани и као народни празник, јер је тог дана 1815. године, вожд Другог српског устанка, Милош Обреновић, код цркве у Такову подигао народ на Турке.
Обичај је да се ово цвеће не уноси у кућу већ се оставља у посуде са водом у дворишту да преноћи. Понекад се цвеће потапа у воду у којој је златно или сребрно прстење и онда се том водом деца умивају. Ставља се и врбова гранчица "за брз напредак", понегде дрен "за здравље", а девојке стављају и љубичице, ако их има.
Верује се да онај ко први стигне и убере цвет добија право на једну жељу која ће му се сигурно испунити ако снажно верује.
Раније је био обичај у целој Србији да на овај дан шетају окићени цвећем. До данашњих дана се одржао обичај да момак од убраног цвећа направи букет, у коме сваки цвет има своје значење и носи га девојци. По томе којих цветова има, или који којих има највише девојка разазнаје момкова осећања.
Шта се "сме" а шта "не сме" и овом приликом зависи од тога кога питате. У овом случају одговор може бити потпуно противречан, што само говори о богатству народних обичаја различитих крајева Србије.
У Шумадији момци и девојке сакупљају се на игралиштима и у парковима дарујући узајамно цвеће, где сваки цвет има неко посебно значење. Ту се сви шале и смеју, али нико не игра и не пева, јер траје пост.
У том крају се то узима за зло јер " онај који се весели и пева навући ће гнев божји на своју кућу и нанети јој зло"..
Ако сте, пак, у Источној Србији, запевати се мора. На тај дан се окупе младићи и девојке на раскршћу или код цркве, наложе ватру и играју и певају док не почне служба у цркви.
Да се и за време поста певало, указује и културолог Весна Марјановић. У цветну недељу, у претпоследњу шесту недељу великог ускршњег поста (коју завршавају Лазарева субота и Цвети) девојке које би брале, сушиле и садиле цвеће. Враћајући се из шуме доносиле би гранчице леске, дрена, глога и њима китиле куће, зграде за стоку.
СИМБОЛИКА ПАЛМЕ
Симболика магарца је мир, за разлику од коња, који симболише рат. Стога улазак Христов у Јерусалим представља долазак Принца мира, не долазак Краља – ратног завојевача. Бацање хаљина и палмовог лишћа пред нечије ноге, представљало је исказ дубоког поштовања и високе почасти.
ШТА КАЖЕ ЦРКВА
Према хришћанском предању, Христос је, праћен својим ученицима, кренуо из Витаније у Јерусалим. Глас о доласку Спаситеља и васкрсењу Лазара Четвородневног брзо се ширио, па су му се на путу многи придружили.
Хришћански вуду - Освета Јуди
У шеснаестом и седамнаестом веку, у западној Европи су на Цвети спаљиване мале људске фигурине, које су се звале Јацк-'о'-Лент. Прављене су од сламе, да би потом биле каменоване или искидане на делове. Симболика овог обичаја је освета Јуди Иксариотском, који је римским војницима проказао Исуса. Неки историчари сматрају да је ово ритуални прогон зиме, и поздрав пролећу.
На улазу у Свету земљу народ је Исуса дочекао простирући хаљине на пут којим ће проћи. Машући гранама палме у знак добродошлице Спаситељу који иде у сусрет вољним страдањима, народ је узвикивао "Осана (слава) сину Давидову".
Улазак Исуса Христа у Јерусалим назива се и царским - "Ево Цар твој иде теби кротак".
Уочи овог празника, држи се вечерња, врши се литија са палмовим гранчицама или врбама, а освећују се у недељу на јутрењу после читања 50. псалма, посебном молитвом и кропљењем богојављенском водицом.
Гранчице се током године чувају поред славске иконе у домовима.
Канон за овај празник написао је Косма Мелод - Јерусалимљанин (средином VIII века). Овај канон сматра се најлепшим каноном овог врсног песника.
Догађај Христовог уласка у Јерусалим, на икони се представља: Христос јаше на магарету, кога прате ученици, а народ простире своје хаљине и баца гранчице на пут.
Данас би ваљало изговорити ову молитву за здравље и срећу вас и ваших најближих:
Обшчеје воскресеније, прежде твојеја страсти увјерјаја, из мертвих воздвигал јеси Лазарја, Христе Боже, тјемже и ми јако отроци побједи знаменија носјашче, тебје побједитељу смерти вопијем: Осана во вишњих, благословен грјадиј во имја Господње. Амин.