Како је патријарх Павле помогао Ђоковићу и шта се десило када се срео са Милошевићем: Прича која је ушла у ЛЕГЕНДУ!
Ове године, тачније 15. новембра, навршиће се 9 година од смрти патријарха Павла, 44. врховног поглавара Српске православне цркве, који је на том месту био од од 1990. до 2009. године.
Патријарха је можда најбоље описао академик Матија Бећковић који је у једном интервјуу рекао:
- Нико није тише говорио а да се даље чуо; нико с мање речи није рекао више, нико није лакше ходио земљом а да је остављао дубље трагове; нико није био мањег раста а да се видео с веће даљине! Отуда, ни више људи ни веће тишине него на његовом погребу!
Патријарх Павле је рођен 11. септембра 1914. године као Гојко Стојчевић у селу Кућанци, срез Доњи Михољац у Славонији, тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској. Рано је остао без родитеља. Отац Стеван је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и „вратио се кући да умре“ кад је дечаку било три године, иза њега су остала два сина Душан и Гојко. После тога мајка Ана се преудала и родила три ћерке, и при рођењу треће је умрла. Душан и Гојко су остали са бабом Драгом и тетком, најстаријем очевом сестром.
У Београд је дошао 1936. године, где је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио и више разреде Шесте београдске гимназије да би могао да упише упоредо и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски факултет је завршио. У Београду га је затекао и Други светски рат.
За патријарха Српске православне цркве изабран је 1. децембра 1990. Сутрадан, 2. децембра, устоличен је у Саборној цркви у Београду.Нови 44. патријарх СПЦ тада је рекао: „Моје су снаге слабе, то сви знате. Ја се у њих не надам. Надам се у вашу помоћ, кажем и понављам, у помоћ Божју којом ме је Он и до сада држао. Нека буде Богу на славу и на корист Његовој цркви и нашем напаћеном народу у ова тешка времена. Ми немамо никакав програм патријаршијске делатности, наш програм је Јеванђеље Христово.”
Свако јутро, осим ако није ишао у неку другу цркву, служио је литургију у Патријаршији и причешћивао се, а свако вече је био на вечерњој служби у Саборној цркви заједно са осталим свештеницима за певницом. Са собом је увек носио Свето писмо и молитвеник. По Београду је ишао градским превозом или пешке. Живео је аскетским животом, сам је шио и крпио одело и ципеле, и обављао остале мајсторске послове у Патријаршији.
На Савиндан 1997. предводио је у Београду литију која је прошла кроз кордон полиције у Коларчевој улици. То је било у време демонстрација после локалних избора из новембра 1996. године. Док је био патријарх није примао патријаршијску плату, него једино пензију из периода док је био епископ рашко-призренски.
Патријарх Павле умро је 15. новембра 2009. на ВМА.
САСТАНАК СА МИЛОШЕВИЋЕМ
Снежана Милковић, унука патријарха Павла открила је због чега је њен деда ишао код тадашњег председника Слободана Милчошевића.
Наиме један колега из школе у којој је радила ју је замолио да пита деду зашто је ишао код Милошевића.
- Ко сам ја да га питам... Рећи ћу колеги да сам заборавила. Како сам ушла у тај део стана где борави деда Павле. И ја га онако питам како је шта ради а он ми рече: "Чекај да ти прво нешто кажем. Ја нисам ишао код Слободана Милошевића. Ја сам ишао код председника државе да му честитам што је постао председник...
Срби масовно траже повећање пени*а: Разлог ШОКАНТАН, а тек ЦЕНА! ЈАВНЕ ЛИЧНОСТИ НА СПИСКУ!
КАКО ЈЕ ПАТРИЈАРХ ПАВЛЕ ПОМОГАО НОВАКУ ЂОКОВИЋУ!
-Новак је дете које је рођено са анђелима. Испричаћу вам једну причу из времена нашег патријарха Павла, кога ми сви у породици сматрамо за живог свеца- испричао је својевремено Новаков отац, Срђан Ђоковић у интервјуу за ТВ Храм.
-Патријарх Павле је био на ВМА. Ми када смо ушли код њега у собу, он је седео у некој фотељи. Била је цела породица, седели смо на његовом кревету, а Новак је седео поред патријарха на столици. Патријарх Павле је био у неком стању полусна. Ђакон му је говорио: Стигао је Новак Ђоковић, благословите га.
- Патријарх Павле се у једном тренутку окренуо ка Новаку и рекао му: "Сине, Бог те благосиљао. Од тог момента је кренула невероватна експанзија његовог успеха у сваком погледу. Он је од тог момента имао 44 победе заредом. Освојио је не знам колико турнира, и постао број један - испричао је Срђан Ђоковић.
ФБИ АГЕТ НА КОЛЕНИМА ПРЕД ПАТРИЈАРХОМ ПАВЛОМ!
У једном периоду свог живота када је отишао у службену посету САД како би обишао српске епархије на северноамеричком континенту, успео чак да остави без речи и једног ФБИ агента који га је чувао и који није могао да верује шта му се указује пред очима.
- Полазећи с једног на други крај Америке, из Лос Анђелеса у Чикаго, у лето 1992. године, док је био у мисији повратка у канонско јединство Српске православне цркве њених америчких отцепљених епархија, Његова светост патријарх српски Павле заврну мантију и уђе у воде Пацифика. Постоја тако неко време, загледан у даљину и у висину, очигледно с молитвом у себи, сагну се и из воде узе два бела каменчића, пољуби их и стави у џеп, потом прекрсти се и крену према колима која су га недалеко одатле чекала. Један од агената америчког ФБИ, који су били у обезбеђењу, приђе, клекну на колена и пољуби руку српском патријарху, рекавши гласно: “Ово је светац који хода!"
ЛЕГЕНДА О ПАТРИЈАРХОВИМ -ИСТРОШЕНИМ- ЦИПЕЛАМА!
У свештеничким круговима дуго ће се препричавати како је патријарх Павле имао лепе ципеле – лаке, удобне и беспрекорно сјајне.
"Јесте", осмехивао се патријарх Павле када су га питали за ципеле.
-Удобне су, могу у њима дуго да пешачим.-
Где сте их купили?"
-Ех, купио!" рекао и одмахнуо руком као да је ставио тачку на разговор.
Те ципеле су некад биле женске чизме, а патријарх их је нашао, бачене, близу куће своје сестре. Загледао их, превртао, видео да су старе и очуване. После неколико дана у својој малој радионици начинио је себи добре ципеле. Патријарх Павле је био веома цењен због своје скромности и мудрости. Није му било испод части да шије или да поправља прозоре. Сећање на овог необичног, благог човека, који је био истовремено и интелектуалац и занатлија, остало је живо и осам година након његове смрти. Док су многи куповали луксузне аутомобиле, он је свуда ишао пешке или јавним градским превозом. И то у ципелама које је сам правио, али и поправљао.
Обућарском занату научио човек који је поправљао ципеле у близини Патријаршије, а неки кажу да је занат “пенџетирања ђона” научио у манастирима. Једног дана је видео возача испред патријаршије како мења гуму и затражио да му позајми парче од гуме коју је човек намеравао да баци. Од те гуме је изрезао калуп и тако закрпио своје ципеле.