ДОЖИВЉАВАЈУ КАО ЛИЧНУ ДРАМУ СМРТ СВАКОГ ПАЦИЈЕНТА: Самохрана мајка дочарала како је на првој линији корона фронта
У болници у Крагујевцу чују се само звукови апарата који људе одржавају у животу
Крагујевац је месецима први на неславној ковид топ листи у Србији по броју заражених у односу на број становника. Од свих који се ових дана, када пандемија у јеку, тестирају због симптома болести које осећају, а има их на стотине свакодневно, око половине је позитивно, тако да је број новооболелих често за само 24 сата већи и за 500.
У КЦ Ниш и ЗЦ Лесковац преминуло осморо ковид пацијената: На вештачку вентилацију прикључено 14 оболелих
СВЕ ШТО НИСТЕ ЗНАЛИ О НОВОМ СОЈУ КОРОНА ВИРУСА! У Србији га још нема, јесте ЗАРАЗНИЈИ - откривено да ли удара НА ДЕЦУ
Корона вирус потврђен код још 143 лица у Златиборском округу: У Ужицу у децембру заражено преко две хиљаде људи
Др Катарина Павловић је анестезиолог, и једна од јунака борбе против ковида, јер је од самог почетка пандемије у "црвеној зони" и на најтежем месту, у интензивној нези у којој се бори за животе најугроженијих. Она је и самохрана мајка сина од шест година, која је добровољно ушла у рат са епидемијом.
- Не могу да разумем да је и данас некоме тешко да носи маску, после девет месеци страшне борбе коју водимо. Ми лекари радећи са ковид пацијентима угрожавамо и себе, и своје породице, и када изађемо са посла видимо потпуно неозбиљне људе. Ради се о јако тешкој и каприциозној болести, нема ни назнака када ће доћи крај епидемији. Нема лека ни вакцине, а опет нема болести коју је лакше спречити. Прање руку, ношење маске и дистанца је довољна. Дешава се да нам страда читава популација, јер је угрожен и нековид део здравства. Сада је и 80 одсто запослених ангажовано да ради са ковид пацијентима. Ми не можемо да спречимо инфаркт, шлог, малигне болести, а корону можемо - прича Катарина Павловић.
Овај део ковид црвене зоне је обавијен тишином. Чују се само звукови апарата који људе одржавају у животу. Злослутна атмосфера, у којој се људи који ту раде свакодневно уче и стичу искуство рада у карантину по први пут у животу.
- Болест је нова, лечимо нешто о чему не знамо ништа. Начин попуштања плућа код ковида се разликује од других болести. Савакодневно ова болест мора да се прати, и светска знања се ажурирају на сваких десетак дана. Фармацеути покушавају да нађу лек, али ми покушавамо да подржимо пацијенте да се изборе са болешћу. Нашим пацијентима треба висок проток кисеоника, преко и 70 литара у минути, а тежим је потребан респиратор, и више их је од половине. Дневно се троши кисеоника колико је некада трошено за месец дана. То су велике животне драме, људи пате, а и ми сви поред њих - објашњава др Павловић.
Емотивни доживљај је, каже, стравичан, јер лекари и остало особље доживљавају као личну драму смрт сваког пацијента.
- Не постоји могућност да се емотивно одвојимо од својих пацијената. Често смо и свесни да се стање пацијента одвија на лош начин, али га и тада бодримо, да би га осоколили како би се сам психички изборио за неко чудо које треба да се деси. Умиру нам људи после 15 дана борбе. Плачемо када их изгубимо, а има пуно младих, чак и здравих, у форми, који немају никакве претходне болести. Нема правила и све се уруши у тренутку. Исто се и радујемо као мала деца када је некоме боље, а тек када га излечимо и гледамо како одлази кући. То би требало сви да знају, нарочито они који су здрави. Верујем да би онда били одговорнији, и пазили да се не заразе - закључује она.