ДРАЈЗЕРОВА ПУНА ДЕЦЕ: Родитељи 20 школараца послали децу на одвикавање од интернета
С обзиром на то да кроз програм дневних болница годишње прође 700 особа, произилази и то да је реч о - само 20 клијената.
На адреси Теодора Драјзера 44 у Београду налази се Специјална болница за болести зависности. Сви је знају као Драјзерову. У њој се лече зависници од дроге, алкохола, коцке, а однедавно и зависници од интернета. Програм је отворен на јесен ове године, а у дневну болницу за сада долази 20 клијената. То значи да нису на болничком лечењу, већ да долазе на групни и индивидуални рад - и одатле се враћају у своје домове.
С обзиром на то да кроз програм дневних болница годишње прође 700 особа, произилази и то да је реч о - само 20 клијената. Директорка болнице, која је током радног века "прикачила" бројна звања - прим. др сци. мед. Диана Ракетић - не назива их пацијентима. Истиче да је програм тек у повоју, те да о њима и њиховој зависности и сами здравствени радници уче.
"ПУНО ЈЕ ВРЕМЕНА ПРОШЛО..." Нестали младић из Сплита врхунски спортиста - очајни отац детаљно описао свог сина
НАЈЧУВАНИЈА ТАЈНА БИТКЕ НА КОШАРАМА! Један подофицир наше војске украо је фору од Американаца, АЛБАНЦИ НИСУ ЗНАЛИ ГДЕ СУ
НЕСТАО ИВИЦА (57) У СРЕМСКОЈ МИТРОВИЦИ: Породица молим за помоћ, последњи пут виђен 31. децембра!
- Шири назив је зависност од интернета, друштвених мрежа и мобилних телефона. Ужи је зависност од интернета - почиње директорка ове установе сугеришући да је 30 - 40 одсто од укупног броја зависно од онлајн игрица, те да је удео таквих на лечењу у Драјзеровој нешто већи, до десет особа.
Неодољиви део свакодневице
У разговору ообјашњава да је реч о интерактивним игрицама које појединце увлаче у виртуелну стварност, у лику хероја којим зависник "управља" (или обрнуто).
- Уживљавају се у ту улогу и напросто забораве колико су времена тако провели. Баш ми је један родитељ рекао: 'Ноћима се не спава' - препричава истичући да су позиви упомоћ стизали од родитеља средњошколаца и студената.
Ипак, напомиње да је интернет "постао неодољиви део слободног времена, одрастања, васпитања и образовања", те да нису само млади у ризику. Наводећи пример савремених несугласица у пару, истиче да је дијагнозу зависности тешко успоставити, те да је неопходно сагледати ширу слику.
- Често се девојке жале да партнери проводе пуно времена на игрицама. Код људи који су здрави, зрели, одрасли... ти су контролни механизми много бољи - каже наводећи да су критеријуми за дијагностику зависности од интернета мање прецизни него у случају зависности од дроге или алкохола, те да се пре давања дијагнозе мора обратити пажња на то како мушкарци функционишу професионално, социјално, у партнерским односима и како се у свему томе осећају.
Додаје и да је иначе однос зависника и зависница четири према један, те да је у Драјзеровој више мушкараца него жена.
На лечењу 16-годишњаци
У програму лечења од интернет зависности су, дакле, млади, узраста од 16 година и навише. Каже и да их за лечење пријављују управо родитељи, те да им се обраћају и писаним путем.
- Главни мотив је пад ефикасности у школи - каже додајући и да се то лако промени: - Чим успех буде бољи, родитељи су задовољни и срећни.
Мимиком истичући свој оптимизам у лечењу, кроз осмех говори о томе да је наука доказала да су адикције, тј. зависности заправо болести мозга и да су излечиве.
- Није лако, али се може, много, много лакше, него бити у паклу адикције - потврђује став.
Затим додаје да им је садашња процена како би се лечење могло спровести у периоду од шест месеци до године дана, те да ће се та и слична правила утврђивати у раду. Објашњава да постоји интензивна фаза лечења у дневној болници и да траје од четири до шест недеља. Наводи да се саветују три доласка недељно, те да се ради групно и индивидуално. Истиче да се укључују и родитељи, као и да се код неке од деце уочавају тзв. дуални поремећаји.
- Тај програм је тако дизајниран да се најпре обави разговор са клијентима. Увек морате проценити да ли постоји још нека удружена болест, нека социјална фобија, нека анксиозност, неки депресивни поремећај или хиперкинетички синдром. Ако то постоји, мора се паралелно и тај други поремећај лечити. То мало компликује програм лечења, али боже мој, морамо тако - наводи могућности уз напомену да је узалудно укључивање у интензивни програм лечења од зависности, уколико се не утиче на узрок проблема.
Без лекова, али не по сваку цену
Објашњава и да "утапање времена на интернету" најчешће крије неки други проблем, те да га млади људи на лечењу најчешће нису свесни.
- Па, сви користе интернет, шта сад? Па, сви се играмо, је ли? - илуструје одбрамбени став зависника: - Али, кроз тај терапијски рад препознају тај проблем и науче се како да се штите не само од тог проблема, него и од неких других замки животних. Науче како да праве добре изборе.
Неки од претходно наведених поремећаја, који се могу удружити са зависношћу, лече се и лековима. Ипак, Ракетић каже да се такав приступ решавању проблема избегава због њихових младих година, али не по сваку цену.
- У том узрасту се заиста избегава медикаментозна терапија, али ако баш морамо, укључимо је. Некако покушавамо да дођемо до решења кроз тај индивидуални и групни рад са њима. Ако баш видимо да не иде, онда помогнемо неком фармакотерапијом, неким леком, и лек помогне да клијент у том индивидуалном раду буде ефикаснији, конструктивнији, да брже напредује. Дате мало ветра у једра - каже сугеришући да лек није баук, већ помоћно средство у процесу излечења.
Примећује и да су у већем ризику деца која се лоше осећају у властитој кожи или са породичним проблемом. Они ће, каже, лако наћи утеху у интернету. Објашњава и да деца следе пример родитеља, те да је битно да се у породици развијају здраве навике.
- Када су повучени, када се друже слабо, не излазе из куће, мрзи их... О томе се мора водити рачуна. Или породице где родитељ већ има проблем зависности, да ли је то коцка, алкохол, да ли су супстанце... То су увек деца под високим ризиком - каже наводећи да је и несигурност детета у себе један од знакова на које треба обратити пажњу.
Каже и да је лечење добровољно, те да је 16-годишњака тешко присилити да се обрати за такву помоћ.
- Наравно, нико не долази радо у Драјзерову. Зато постоје ти мотивациони разговори, кад се и они расплаше, да то није страшно, да се може. То је један фини терапијски процес. То није упала плућа - даћу вам ја пеницилин, па ћу вас излечити. Напросто, треба бити врло стрпљив с њима - објашњава додајући и један специфичан податак: - Нема злоупотребе супстанци. Нико од њих не пријављује коришћење марихуане или нешто такво. То нам је параметар који морамо пратити.
Адолесцентима четири сата на интернету, млађима дупло мање
Објашњава и да се данас од малена учи колико је времена на интенету дозвољено, те да је реч о два сата за малу децу, односно четири за адолесценте, као и да треба да постоји један дан недељно без интернета.
Истиче да је пресудно да нема тајновитости у коришћењу интернета, те да не треба полицајац у породици, али да треба успоставити правило да се интернет, таблет и лаптоп користе у дневном боравку. Друга напомена се односи на пристојно понашање - и онлајн.
- Као кад идемо на славе, па мама нас научи како да се понашамо, да никога не обезвређујемо, како да коментаришемо, да нема тих лажних идентитета; да се не пецамо на кладионице где је све бесплатно до 18. године, па да се то после наплати троструко; да се не посећују сајтови на којима се пласирају педофилија и порнографија - саветује Ракетић истичући "ризичне" године, на крају основне и почетку средње школе.
На примеру других зависности говори да је и рецидив такође саставни део процеса лечења, те да не сме бити узет за неуспех.
- Кад говоримо о рецидивима, морамо да схватимо да су зависности хроничне болести, где су рецедиви саставни део. И никада то не треба доживљавати као неуспех. Некада треба дуго проћи да би неко дошао до праве и комплетне апстиненције. Рецидив се увек сагледава у склопу процеса - шта је био окидач, како се десио, шта морамо урадити да то превенирамо. Шта и ако се деси? Да се што пре јаве. Дакле, то су важне ствари у терапијском процесу, да се рецидив адекватно третира, као симптом болести - каже чак поредећи болест зависности са дијабетесом, хипертензијом или хроничном опструктивном болешћу плућа.
Додаје и да је враћање на старо најчешће у првих шест месеци. Посебно упозорава на стигму. Каже да су предрасуде о томе да је реч о неморалним, лошим људима, слабе воље довеле до тога да се лечи тек 15 одсто зависника. Ако узмемо у обзир наводе да се у тој установи, према подацима од пре епидемије, годишње уради 500 првих прегледа, то значи да је напољу можда још 2.800 зависника којима треба помоћ, а који је нису тражили. И то узимајући у обзир и податак да је ово једна од установа која се бави лечењем, те да се ни сви први прегледи не морају обавити баш ту.
Пораст нехемијских зависности
Драјзерова је иначе основана 1987. године. У протеклој години бележе пораст нехемијских зависности. Људи који имају проблем са клађењем и коцкањем траже помоћ за 30 одсто више него 2020. Примећују највећи дропаут, тј. одустањање од лечења, уколико се на лечење чека. Кажу да листе чекања данас не постоје.
- Што се тиче других зависности, лече се зависности од алкохола, седатива, стимулативних супстанци, тј. амфетамина, кокаина, затим зависност од марихуане. Такође имамо један програм за мере обавезног лечења, када суд наложи некоме да се лечи код нас.
Оно што ми такође примећујемо последњих година јесте пораст зависности од стимулативних супстанци. Расте и зависност од марихуане. Она је у неком међупростору, није легална. Мучимо се са тим да се прихвати да је марихуана психоактивна супстанца, да ствара зависност и много проблема, посебно код младих - наводи директорка.
Међу споменутим нехемијским зависностима налази се и зависност од интернета, друштвених мрежа и мобилних телефона. Пацијенти пријављују и проблеме у коришћењу друштвених мрежа, међутим не колико у случају онлајн игара. Сходно томе да је програм у повоју, у установи истичу да је питање шта ће све тек бити откривено.