Ексклузивно за СД: ПРОШЛИ СМО ГОЛГОТУ И ПАКАО: "Левијатан" у тотално другачијем светлу! Павле и Александар ОТКРИВАЈУ! (ФОТО/ВИДЕО)

Павле Бихали и Александар Буханац су на челу фондације „Левијатан“. Њих двојица, који су годинама пријатељи, постали су јавности познати пре пар година када су дигли свој глас у борби против насиља над животињама. Специфичан начин приступа овом проблему брзо је допринео да их велики број српске јавности доживи као „хероје животиња“. У ексклузивном интервјуу за наш портал откривају како је све почело, какве су проблеме имали, али и шта их највише погађа.

Павле Бихали: Купио сам пса, чиваву. Била је јако болесна, у језивом стању.Имала је 130 грама и разне болести. Провели смо око 4 месеца код ветеринара.Прошли смо голготу и пакао. После тога сам се некако везао за њега, као за дете. То људи и не воле да чују, али је постао део мене и моје породице. Тада се пробудило нешто у мени да треба да заштитимо оне који право гласа немају.

Александар Буханац: Да смо се појавили у оделима нико не би обратио пажњу на нас, међутм људима смо овако скренули пажњу. Све решавамо институционалним путем, правно, судски..

Павле Бихали:То је прилично велики залогај у овом тренутку, али надам се да ћемо у будућности то успети да направимо. Поента је да људи долазе ту да лече своје животиње и да то буде самоодржив систем. 

Александар Буханац: Генерално, то је потпуно исти човек који малтеретира жену и децу и који има неку девијацију, као што су зоофилија или педофилија. Некада се, махом, деси да су то људи који су пијани или дрогирани, али се деси да то никада пре тога није урадио, што наравно не умањује његову кривицу. Злостављања животиња је увек било, ми смо све објединили. Људи нам пошаљу, ми објавимо, сви виде. Није се говорило о злостављању, нити је спровођен закон који постоји. 

Павле Бихали: Добијемо снимак, видимо шта се дешава, погледамо да ли је за објављивање или не. Ако јесте за објављивање, онда пустимо. Међутим, када анализирамо снимак ми га поставимо тако да можемо да очекујемо информације о починиоцу. Понекад стављамо иницијале и место на ком се злочин догодио. У 99% добијемо информације о починитељу, па нас често сви питају како долазимо до таквих информација. Уствари, много људи нас прати. Ако, на пример, ти учиниш неко злодело, многи ће дати много информација о теби. Уколико се укрсти много информација о једној особи, између људи који се међусобно не познају, онда је то то. До сада ниједну грешку нисмо имали. Чак смо многима открили још неке лоше ствари које је радио, а нису биле видљиве.

Александар Буханац: То је, пре свега, кућно васпитање. Уз дужно поштовање свима, у последњих 20-ак година, дошло је до миграција становништва, милсим на оне који су дошли из руралних предела код нас. Они сматрају да животиње нису за кућу и њихову околину, а то их подсећа на оно одакле су дошли. Они тамо неће да се врате ни по коју цену. Неким људима су животиње добре само за јело и чување стоке. 

Александар Буханац: Апсолутно не! Ми нисмо ни вегетаријанци, ни вегани, али неке ствари треба да се знају како се раде. Мислим на начин на који се убијају животиње, којима се човек храни. Човек показује свом детету, како да маљем удари животињу, па је не убије из прве, него је убије из седмог, осмог пута. Животиња крвари, мучи се. То је злостављање животиња. 

(СМЕХ) Александар Буханац: Ми увек говоримо људима једну реченицу: „Богу хвала, па се то никада није десило“. Биле су ситуације где смо са једне стране имали злостављача, а са друге злостављану животињу. Ако се окренеш злостављачи, животиња бежи. Ми смо се увек окретали ка животињи. На нас су толико рефлектори упрти, погатово на Павла, и мене поред њега, да за нешто што неко не би ни био примећен, нас би каменовали, осудили. Вешали, буквално! До насиља никада неће доћи, јер би нас то много коштало.

Павле Бихали: Мени је најпотресинији био случај куце која је била скотна. Њу су избацили напоље, а жема која је била власник пса је наручила да је убију. Онда је неки „господин“ дошао, ударио ју је (пса) у главу. Успели смо да је спасимо, али је она имала толико повреда и гноја. Биле су то литре и литре гноја. Могла је рука да јој се убаци испод главе, колико је била повређена. И то је један  од најпотреснијих случајева

Александар Буханац: Мени је најпотреснији случај био – случај Драге. Добили смо снимак, како на депонији седи пас, тотално помирен са судбином, ког црви једу живу. Счлободно могу рећи, да смо тада затекли килограме црва на и у њој. Средили смо је, окупали. Али, она се сутрадан упокојила. А заједнички, најпотреснији случај, Павлу и мени је – Лара. Пас за ког смо се дуго борили. То су неки случајеви, буквално као децу да одвајамо, али ово су неки који су најупечатљивији. 

Павле Бихали: А иначе, немамо велики проценат смртности паса, можда неких 5% или 6%. На пример, некада када мислимо да је готово, животиње се извуку, а некада када мислимо да ће све бити у реду са њима, ипак, не буде тако. Дешавало се, немали број пута, да пас који дође са улице, који са штенићаком лежи седам дана, да легне мртав на ветеринарски сто. Једноставно, када се осете сигурним…

Александар Буханац: Тако је и Драга „отишла“…Ми узимамо животиње које би власници успавали, а које ни ветеринари не би прихватили.

Александар Буханац: Било је птица и коња. Чувен је случај кобиле Ждралине. Она је сада код нас, то је сада наш коњ. А што се птица тиче, био је Мирослав (врана), сова, дивљи голуб...Птице су јако осетљиве. За птице не можемо да тврдимо да су их људи повређивали. Њихова природна селекција је таква да падну у лету или из гнезда. 

Павле Бихали: Прави пут је некад једносмерна улица. Ако му ставиш знак стоп – то је прави пут! (СМЕХ) За тебе би прави пут био да идеш овом улицом или оном, да одеш на море...А он има СТОП и то је то. 

Александар Буханац: То се дешавало пре оснивања фондације. То се више не ради. Људи су се самоорганизовали по местима, и у договору снимали те „снимке извињења“. Не знам шта се пре снимка дешавало, надам се да се догађало свашта. И морам да напоменем да ми немамо ни једну кривичну пријаву за неки вид насиља или претњи према људима који су злостављачи. 

Павле Бихали: Искрено, људи генерално не желе да узму животиње. Оно што мене лично погађа, имали смо случај да смо узели једну кућу са четири штенета, у питању је раса стафорд. Они су узети за један дан. У питању су расни пси и тада људи желе са узимају животиње. А када  је нека куца, као рецимо неки мешанац, онда ке све јако мучно. Нас двојица се не бавимо удомљавање, али фондација мора да се бави тиме, јер је то део процеса рекуперације пса.

Александар Буханац: Да, постоје. Пролазе код одређена питања. Нека од тих питања су веома лична и интимна. Питања су, на пример, „колики су вам приходи, да ли имате ауто, да ли сте власници стана или подстанари, да ли станодавац зна да имате животиње, да ли имате децу, да ли знате треба да потпишете да „идете“ под кривичну и моралну одговорност уколико не пазите на животињу...“

Александар Буханац: Не! Колико год били искусни у томе, то је просто немогуће. За некога за кога смо сигурни, деси се да није. 

Павле Бихали: Узео си пса, ниси узео дресирану пудлицу која ће да скаче у ватрени обруч. Узео си пса који је са улице, са којим мора да радиш и да водиш рачуна о њему! „Пас лаје и појео ми је кабл“ - па шта хоћеш, не разумем. 

Александар Буханац: Морате бити спремни да вам пас поједе патике или ципеле. То је нормално. Мени је „пас са улице“ појео албум ФИФА, које скупљам од 1989.године, чија је вредност огромна. 

Рибар је копао по смећу и пронашао једно од НАЈВЕЋИХ БЛАГА НА СВЕТУ, али ту тек почиње мистерија (ВИДЕО)