"И КОД ВАЊЕ И КОД ТИЈАНЕ НИЈЕ БИЛО ШАНСЕ" Игор Јурић о смртној казни и сусретима са УБИЦАМА ДЕЦЕ: Замислите који је то пакао (ВИДЕО)
Јурић наглашава да се као грађани Србије и региона, морамо више фокусирати на начин превентивног деловања и, генерално, безбедности деце у свим сегментима живота.
Злочин који је недавно потресао јавност у Северној Македонији и региону, била је отмица и убиство Вање Ђорчевске (14), што је поново отворило питање заштите и безбедности деце. Тим поводом, разговарали смо са Игором Јурићем, оснивачем Фондације "Тијана Јурић" и Центра за несталу и злостављану децу.
"НИЈЕДНА ЗЕМЉА У РЕГИОНУ НЕМА ОВАКАВ СИСТЕМ" Јурић: Посебна захвалност председнику Србије што је систем "Пронађи ме" заживео
"ВРЕМЕ ЈЕ НАЈВЕЋИ НЕПРИЈАТЕЉ" Трагедија која је заувек променила Србију: Данас се сећамо Тијане Јурић - девет година од проналаска тела
СТИГАО ОБДУКЦИОНИ НАЛАЗ: Познато како је усмрћена Вања Ђорчевска
На самом почетку разговора, Јурић констатује да када говоримо о нестанку мале Вање, много тога се подударало и са нестанком Тијане, пре свега, године.
- Тај узраст је готово идентичан, годину дана разлике, као и начин на који је нестала. Седам дана већ је било прошло. Дакле, један дуг период од нестанка, дани су пролазили, није било никаквих вести. И ту је било доста разлога за забринутост. Године су ту оно што је кључно. Друго, оно што је изузетно велика сличност, Тијана је страдала неких три и по сата након отмице, а Вања нешто краће. И то је оно што се заиста подудара. И код Вање и код Тијане није било шансе, тј. отмичари им нису прижили прилику да преживе. То су неке, изузетно велике сличности. Оно што се не уклапа је то што је отац осумњичен за сам нестанак. Ја чекам да видим епилог овог случаја, зато што не могу да се помирим са чињеницом да је један родитељ спреман да уради тако нешто. Нажалост, сведоци смо да постоје људи који немају скрупула, да апсолутно не размишљају о последицама за живот једног детета, ако гледају неки свој интерес - објашњава Јурић.
Он наглашава да као грађани Србије и региона, морамо бити свесни да је то једна реалност у којој живимо и да се морамо више фокусирати на начин превентивног деловања и, генерално, безбедности деце у свим сегментима живота.
О ПРЕДНОСТИМА И ОПАСНОСТИМА ДРУШТВЕНИХ МРЕЖА
- Ми смо пви који често истичемо добре ствари и врлине које носе друштвене мреже. То је потрага за несталом децом. Наш систем "Пронађи ме" имаће подршку и са друштвених мрежа, али су друштвене мреже и једна опасност, поготово за децу и родитеље који их не користе на прави начин. Често могу да буду жртве манипулације, уцене, а често је дете које је препознато као жртва, жртва отмице или трговине људима. Важно је да као родитељ имате приступ тим мрежама, да се успостави поверење и да можете да саветујете своје дете. Имате обавезу да се информиштете и едукујете. Немате право као родитељ да кажете: "То се мене не тиче." То је на неки начин занемаривање детета.
Такође, Јурић сматра да је Северна Македонија, као држава, одговорна за убиство Вање Ђорчевске, пре свега, што је човек који је првооптужени за овај злочин имао у претнодном периоду много кривичних дела за које није одговарао.
- Разговарао сам са пријатељима из Македоније, са неким представницима НВО, са којима смо ми већ у контакту. Сви су потврдили исто, да је човек који је првооптужени за овај злочин чинио нека кривична дела на штету грађана Македоније, где је, фактички, био заштићен од државе. Ту ја видим огромну одговорност државе, јер могу слободно да кажем, да је тим својим неделовањем и заштитом овог човека, директно утицала на то што се десило - каже Јурић.
Додаје да ниједна држава у региону не разуме важност превентивног деловања у неким случајевима угрожавања дететове безбедности и да као друштво у овом региону нисмо свесни да се то може десити свима.
- И тек када се деси, онда се нађемо у неком чуду. Тако је било и у Србији. Ми смо те 2014. године, много тога променили и по питању безбедности деце, када говоримо о несталој деци, али и у неким другим сегментима. Мислим да су те трагедије ипак утицале на државу да нешто промени. Ми, једноставно, не радимо и чекамо да се нешто деси, да би се, евентуално, покренули, што у случају мале Вање не значи да ће се држава покренути. То је сада мени кључно. Ја имам обавезу да апелујем на то да сада имамо један огроман дуг према девојчици која је страдала - истиче Јурић.
Јурић открива да када су криминалне отмице у питању, то су најређи случајеви нестале деце, бар што се тиче нашег региона.
- То се деси једном годишње или једном у две године. И управо је брзо и ефикасно деловање, па и систем "Пронађи ме", који смо имплементирали у Србији, важан за такве случајеве, када се деси криминална отмица... Ми смо имали само један случај криминалне отмице, где је дете успело да се извуче, дечака из Пазове који је био отет, покушало се тражити откуп, није била намера да се дете усмрти, већ да се добије неки новац. Међутим, када причамо о тим криминалним отмицама са намером да се дете злоставља и касније усмрти, то је једнио девојчица из Ниша успела, имала је срећу да се извуче из канџи једног озбиљног злостављача... Ту се тачно види да је тај период од момента када је дете нестало, отмице, па до смрти, врло кратак. Због тога је јако важно да будемо спремни за такве случајеве, који су јако ретки, али када се десе, детету је директно угрожен живот. Зато је важно да будемо припремљени за такав сценарио и да делујемо правовремено у складу са околностима у којима се дете пронашло - констатује наш саговорник.
Он је противник поновног увођења смртне казне у кривично законодавство, јер мисли да је важније да прекинемо ланац насиља и делујемо превентивно, уместо да кажњавамо смрћу било кога.
- Треба бити у свакој околности јако рационалан и објективан. Ако желиш да се бавиш оним чиме се ја бавим, онда мораш рационално да размишљаш, да не размишљаш емоцијом. Да не одлучује срце о твојим правцима кретања и оним што ћеш радити, него да буде рацио, што је јако тешко. Велики број родитеља не може, и то је јако разумљиво. Не треба замерити родитељима који траже смртне казне… Тиме што бисмо ми неког убили, правимо од неког другог убицу. Неко мора да укључи ту струју, повуче ороз, ми ћемо направити још једног убицу. Апсолутно не треба о томе да размишљамо, не треба да се враћамо назад, ми треба да будемо као једно модерно друштво и заиста се надам да се тако нешто неће десити. Често људи у срединама где се десе такве трагедије, посежу за том неком крајњом нуждом, траже смртне казне, али то је емоција. Треба ипак хладне главе посматрати и увек кажем, не замерам, али много више треба да размишљамо пре него што се нешто деси - сматра Јурић.
О СУСРЕТИМА СА УБИЦАМА ДЕЦЕ
- Имао сам ту прилику да се сусрећем са људима који су убијали децу, да слушам како говоре, да слушам сведочења људи који су били у директном контакту са убицама деце. Оно што је за мене врло симптоматично, заправо, оно што је реалност, јесте да су сви ти људи који су убијали децу, заправо били брутално злостављани у свом раном детињству. И то је оно што их веже. Ми, тиме што ћемо некога убити, кажњавамо себе, заправо, јер нисмо довољно радили да се прекине тај ланац насиља у раном детињству. И тиме што смо ћутали, прелазили преко тога, дочекали смо да тај неко буде убица неког детета.
Оснивач Фондације "Тијана Јурић" преноси утиске са суђења убицама деце и објашњава како функционишу и размишљају.
- То су људи који су један модел понашања, док су били деца, док су били жртве бруталног злостављања, били пренели, желећи да искажу ту своју бол на неком слабијем од себе у том моменту. Ту се само пренесе тај модел понашања из раног детињства до момента када дођу у сусрет са једном слабијом особом од себе, која моли за милост и то је нешто што су они у 90 одсто случајева сами доживели. Када их пратите током суђења, њихов однос је потпуно несвесно стање онога шта се десило, од момента када су ушли у суд, јер нису сматрали ништа лоше - каже Јурић и наводи случај Зорана Албића, убице двоипогодишње девојчице Луне:
- После другог рочишта, када смо дошли, рекао је судији: "Слушајте, доста сам био, пустите ме на слободу." Потпуно није био свестан онога што се десило, све до момента док није добио пресуду, у том моменту је било 40 година максимална казна. Он схвата да је ту заробљен цео живот и тада крећу емоције, сузе, плач, не жалећи особу којој је наудио, већ себе. И то је неки њихов начин размишљања у моментима када се то дешава. Моја нека жеља је да некако он, али и убица мог детета, размисли у затвору, да схвати шта је урадио и покуша да се покаје за то што је урадио… Ја бих волео да се то деси, јер онда на неки начин можеш да размишљаш и о опросту, као једној могућности, где ћеш и сам себе, на крају крајева, можда и излечити.
О ОПРОСТУ ТИЈАНИНОМ УБИЦИ
- Ја бих волео, али још нисам спреман на то. Волео бих, с обзиром да данас говоримо о вршњачком насиљу као једном феномену, а углавном су деца која врше вршњачко насиље, заправо, жртве у својим породицама. Ми морамо да разумемо зашто се неке ствари дешавају. Ја бих желео да поразговарам, можда, ако скупим храбрости, са тим човеком. И можда ћу тек тада заправо схватити шта се деси у глави једног човека који има снаге да убије једно дете које нема могућност да му се одупре. То је можда нека моја визија да се касније посветим томе. Данас радимо са децом са проблемима у понашању, али да би могао некако да мирно наставиш свој живот и мирно да умреш, важно је да покушаш да опростиш. То је јако тешко опростити. За један тако тежак злочин то је готово немогуће, али ја радим на томе, покушавам да скупим храбрости, покушавам да будем довољно добар човек да можда у једном моменту скупим храбрости да кажем: "Хајде да покушам." Није још време за то, апсолутно, али да имам идеју о томе и да размишљам о томе, да, апсолутно. Разговарајући са неким људима који су много бољи од мене, често смо разговарали о томе и можда, можда једног дана.
Јурић позива на опрез када је реч о умешаности оца Вање Ђорчевске у отмицу и убиство, јер је то за њега незамисливо и сматра да је македонски министар врло олако изашао са једном таквом претпоставком која је јако тешка оптужба.
- И, заиста, ако се испостави да то није тачно, треба само да се ставимо у кожу тог човека. Замислите који је то пакао, јер сам ја у једном моменту као отац био у ситуацији да те неки медији прогласи као саучесника, као кривца за отмицу. Немојте ме питати како сам се осећао, многе ствари су ми падале на памет. Да се Тијана није пронашла, ја сигурно не бих преживео, ја бих извршио самоубиство, јер се не бих могао носити са тим притиском. Замислите да сте родитељ једне девојчице за коју ви живите и онда вас неко оптужи да сте ви директно умешани у отмицу и смрт једног детета. То је ствар са којом се ниједан човек не може носити… Са друге стране, ако се докаже да је отац умешан у тако нешто, ту нема опроста. Не могу ни трунке опроста да нађем или оправдања за једног родитеља који изда своје рођено дете, прода га. То је неопростиво. Сад да ме питате за такву особу, за родитеља, ја не могу сада да вам кажем коју казну бих наменио - изјављује Јурић.
О УТЕХИ РОДИТЕЉИМА
- Речи утехе не постоје. Дакле, оно што је сваком родитељу који изгуби своје дете највећи непријатељ је време и сваки дан који прође од момента када не видиш своје дете, не згрлиш га, не пољубиш, сваки дан вам је једна цигла на леђима и то се само зида док не постане један огроман терет. Немам те речи утехе, али бих, можда, могао да кажем како би се могло наставити живети са тим болом и са тим губитком…
Говорећи о најчешћим мотивима отмица и убистава деце, Јурић открива три главна.
- Овде је (случај вање Ђорчевске - прим. аут.), према наводима из медија, користољубље у питању, али са друге стане није се тражио откуп. Потпуно је нелогично да отмеш дете из користољубља, а касније не тражиш откуп и убијеш дете два и по сата након саме отмице. Не слажу се многе ствари… Са друге стране, говоримо о неким траумама из младости које често знају да не дозволе злочинцу да размишља рационално, него је то, једноставно, модел понашања и то зна да буде погубно за жртве. И оно што је треће, а што је врло често, то је био случај код нас, заправо, тај неки нагон. Дакле, говоримо о сексуалним злостављачима, када је педофилија у питању и слично. То је неки мотив за отмицу и за овакве случајеве. Сада, наравно, када говоримо о несталој деци, има много родитељских отмица, што се, углавном, не завршавају трагично, али јесу чест случај. Различити су мотиви, у зависности од тога шта гони сваког злочинца да почини тако нешто - каже Јурић.
Он се осврнуо и на у Србији недавно уведени систем за узбуњивање у случају нестанка деце "Пронађи ме". Мисли да је урађен добар посао, али додаје да се систем надограђује и сматра да ће у наредном периоду показати смисленост какву је требало да добије на почетку, што се због техничких могућности није могло десити.
- Систем је, заиста, ефикасан. Педесет одсто нестале деце, кад се систем покрене, се пронађу у прва три сата. И то је, заправо, тај кључ, када се цела јавност обавести, сви грађани једног региона, једне земље, јако је тешко да неко од свих тих људи нема неку информацију или да није видео или приметио. То је нешто што је кључно везано за овај систем. Деведестседам посто је, негде глобално, је успешност самог система када се покрене… Од момента имплементације у САД до дана данашњег, дакле, више од 25 година, успешно пронађено и спасено више од 3200 малишана. И то је једна огромна бројка - истиче Јурић и додаје:
- Говоримо о директним опасностима по дете, по живот, и то су, углавном, криминалне отмице. То се код нас не дешава често. Не можемо ми сада да очекујемо да се један овако велик и важан систем покрене сваки дан, јер онда губи смисао. Он мора да буде ту и служи сврси када се дете нађе у директној опасности. Полиција може врло брзо да закључи да ли је управо та ситуација. Постоје критеријуми које има сама полиција… Од момента пријаве до провере и обавештавања јавности, двадесет минута прође. То је нешто што је јако важно знати. Јавност је обавештена од момента када родитељ пријави до тога да медији објаве и добијете СМС поруку… Потребно је само да полиција буде сигурна да је дете у животној опасности, систем се покреће. Треба нам време да се навикнемо, едукујемо као грађани, али то ће време брзо проћи и ми ћемо бити једна земља која ће имати један јако уређен систем који ће бити пример другим земљама у региону и Европи.
О ВАЖНОСТИ ПРЕВЕНЦИЈЕ И ЕДУКАЦИЈЕ
- Веома је важно да сваки родитељ схвати и зна да се то дешава. Нису Вања и Тијана једини случајеви, то сутра можете бити ви, неко од чланова ваше породице, то је поента. Ми још увек имамо мишљење да се то дешава неком другом. Моменат када је моја Тијана нестала, ти дани су били… Знате, ујутру се пробудите и убеђени сте да сте сањали нешто лоше, да је то био један ружан сан. Сад сам се пробудио, направио сам кафу и сад ће бити Тијана ту и ја ћу јој рећи: "Уф, какав страшан сан сам сањао. Тијана, сањао сам да си отета." А, заправо, то је сурова истина, нису филмови, то је нешто што се дешава и због тога је важно да сваки родитељ мора да зна неке појединости, неке ситнице које могу помоћи у потрази. Конкретно, јако је важно да сваки родитељ може да каже једном службенику МУП-а где му се дете креће, где се налази, ако није у школи, ако није у кући. Да ли имате бројеве телефона од пријатеља вашег детета? Ко су, заправо, пријатељи вашег детета? Да ли обратите пажњу када ваше дете одлази у школу или на неку манифестацију или на неку екскурзију, излет? Да ли знате како је ваше дете обучено? Да ли познајете родитеље пријатеља ваше деце? Да ли можете да их позовете одмах да их питате да ли је, можда, моје дете код вас? Да ли имате приступ друштвеним мрежама вашег детета? У 80 одсто случајева, пре него што се догоди злочин, починилац злочина је био у контакту са дететом.
Упитан шта му је била мотивација, после породичне трагедије коју је доживео, да настави даље и започне бројне пројекте на заштити и безбедности деце, Јурић одговара да је у тој несрећи имао велику срећу да је имао снаге да тако нешто урадии, те да је то активност која га спасава.
- Ја сам у контакту са великим бројем родитеља, који немају снаге, и то је разумљиво. Ја сам имао срећу, па сам имао снаге, а могао сам, такође, да будем затворен у четири зида... Не могу сада да замислим да не радим ово што радим. Моје су мисли, шта је следећи корак, где треба ствари да покренемо, поправимо… Основ свега је интерес детета и ја сам ту нашао срећу да сам добио Тијанину енергију да могу да гурам све ово. Да није Тијане, ја не бих постојао, условно речено, у јавном животу, нико за мене не би знао. Једноставно, мени је Тијана то омогућила. Зато ја носим ту једну огромну одговорност. Ја сам свестан тога. Ја нисам неким својим умећем дошао до тога да сам неко кога на улици препознају, него да сам ту због трагедије и ја гледам да то носим добро, да не грешим… Ја гледам да свој живот завршим тако да урадим све што могу, све што је до мене, да вратим дуг Тијани, колико је то могуће… Много ми је лакше живети на овај начин, него другим родитељима који не могу да се помере и покрену, јер их трагедија толико боли да им је тешко и да живе - закључује Игор Јурић.
ДА ЛИ ВРЕМЕ ЛЕЧИ РАНЕ?
- Све је много теже, зато што ја данас виђам другаре Тијанине. Они су данас одрасли млади људи. Видео сам њену другарицу која се удала, која је наставила да живи, која се смеје, која је срећна, и треба да буде. Па онда видиш друге који су завршили факултете, па видиш фотографије на тим њиховим профилима, како су срећни и како их родитељи грле, како се радују што су успели нешто у животу. Ја сваки пут, колико ми је драго због те друге деце, њених вршњака, толико ми је тешко што бих и ја волео да знам шта би она данас била, како би она живела, ко би био њен момак, да ли би уписала факултет, то су ствари које много боле, које су јако тешке и са тим живети није нимало лако. Због тога је сваки дан много тежи. Тако ћу рећи и Вањиној мајци: "Неће вам бити лакше, нема утехе, али морате наставити живети управо због Вање." Ја данас желим да се смејем, желим да се радујем. Моја друга ћерка, Сашка, такође заслужује да ја будем насмејан отац, јер она је обележена на неки начин. Ја имам обавезу и према њој. Хоћу да јој покжем да јој је отац срећан и радостан што има њу, што има друге неке неке начине како ће имати вољу за животом… најтеже је родитељима нестале деце. Заиста не могу да опишем да се Тијана није пронашла. Познајем родитеље Барбаре Витез, девојчице која ни дан данас није пронађена, они су биљке… Замислите тај осећај кад сваки дан чекаш кад отвори неко врата, да ли је то она, кад зазвони телефон, да ли можда зову да кажу да су је пронашли. То јесте један огроман изазов.
Цео интервју са Игором Јурићем можете погледати у приложеном видеу у тексту.
НАПОМЕНА: Забрањено преузимање делова или целог текста интервјуа без одобрења аутора, линковања на оригинални текст и додавања видео-снимка са YouTube канала Србија Данас.