ЈЕЗИВА СВЕДОЧЕЊА ЛЕКАРА СА "БАЊИЦЕ": Најтеже је гледати како умиру, најмлађи пацијенти имају по 20 ГОДИНА

Јако је тешко посматрати људе како умиру због недостатка ваздуха. Они су свесни и њихова немоћ и страхови остављају озбиљне психичке последице по здравствене раднике. Поједине колеге су више од месец дана сањале такве сцене.

Овако прича помоћник директора Института за ортопедско-хируршке болести "Бањица" доц. др Немања Славковић. Пре недељу дана ова болница се вратила у ковид систем и већ у прва два дана примљено је 300 пацијената, чиме је капацитет места попуњен.

- Све је другачије. Имамо далеко више пацијената. У претходном периоду више од 370 пацијената је прошло кроз болницу за месец дана. Сада смо пун капацитет од 300 пацијената примили у року од 48 сати. Јуче смо имали првих 19 отпуста и одмах смо примили исто толико. Раније се то није дешавало, имали смо отпусте и постепено смо се празнили - каже доц. др Славковић.

- За разлику од прошлог пута када нисмо били респираторни центар, сада на интензивној терапији имамо 22 пацијента, од којих је 12 интубирано. Такве пацијенте раније нисмо имали. На некој врсти кисеоничне потпоре имамо око 100 пацијената, што је трећина укупног капацитета - указује доц. др Славковић.

Када је реч о старосној структури пацијената, у просеку имају више млађих.

- Најмлађи имају између 20 и 25 година. Најкритичнији су и даље они који имају неку врсту коморбидитета. Теже клиничке слике су најизраженије у средњем узрасном добу, око 50 година, углавном гојазнији, имају дијабетес и рекло би се у већем броју мушкарци - објашњава он.

Након мерења температуре и дезинфекције одлазимо на облачење заштитне опреме уз помоћ увиђајних медицинских сестара. Скидамо сву гардеробу и редом облачимо болничку мајицу, панталоне, патике, два пара каљача, две заштитне маске, троје пари рукавица, капу, визир и на крају скафандер.

- Ништа не сме да буде откривено - каже љубазна медицинска сестра.

Будући на наше неискуство, облачење је потрајало добрих 20 минута. Нисмо ни кренули, а већ је понестајало даха у опреми.

- Има страха и помало тензије, али све је то нормално. У ортопедској хирургији ми се не сусрећемо са тако тешким пацијентима. Јако је напорно радити под скафандерима, температуре су високе, губи се и по неколико стотина милилитара зноја - каже доц. др Славковић.

Обилазимо редом одељења. Како каже доц. др Славковић, дешава се да се стање пацијента нагло и драстично погорша, некада кроз 15 минута, због чега је неопходно даноноћно праћење.

- Доминантни и најтежи део посла раде наше медицинске сестре и техничари, који су изложени свакодневним напорима и непосредно комуницирају са пацијентима. Такође, кључни су интернисти и анестезиолози који воде шок собе и интензивну терапију која је, такорећи, у правом ратном стању - истиче он.

Провирујемо редом кроз врата соба и видимо најразичитије узрасте пацијената са исто тако различитим општим стањем. Ту су младићи, девојке, жене, суграђани средњих година до оних најстаријих. Поједини су расположени, разговарају, гледају кроз прозор, док је половина на кисеоничној терапији и не може да устане из кревета.

- Стално нас обилазе, причају са нама. У сваком тренутку су ту за нас и обезбедили су нам све што треба - прича нам 71-годишњи пацијент који је међу првима дошао на "Бањицу".

Његов колега из собе прима терапију кроз инфузију.

- Свануло ми је откад сам дошао овде. Није било лако, имао сам 40 температуру, али сад могу и да прошетам. Спасли су ме - наглашава он, док трећи пацијент који је на терапији кисеоником даје знак руком да је добро.

Доц. др Славковић наводи да су ангажовани сви запослени са Института "Бањица", али да су у помоћ притекле колеге са стране, пре свега интернисти. Ту упознајемо координатора интернистичке групе др Милана Митровића.

- Теже су клиничке слике и имамо више болесника. У првом налету имали смо највише 220 пацијената у једном тренутку, а данас имамо 320. Улажемо екстремне напоре, нисмо имали дан паузе. Наше породице јесу забринуте, али су поносне - напомиње др Митровић.

Доц. др Славковић истиче да је искуство показало да и пацијенти који су у најбољем општем здравственом стању могу да буду подложни веома тешким клиничким сликама, па чак и смртном исходу.

- Нисам ни епидемиолог ни инфектолог, али ово је ситуација која ће очигледно трајати и са чим ћемо морати да научимо да живимо. Могућности лечења јесу и биће још дуго времена ограничене. Још немамо довољно научних сазнања какве последице овај вирус оставља по унутрашње органе - каже он.

Наглашава да је кључно избегавање контаката и уздржавање од неких ствари на које смо сви навикли.

- Осим тога, уколико дође до, колоквијално речено, пуцања здравственог система, а већ смо на граници, настаће озбиљан проблем. Суштина је да људи схвате да су они прва и најбезбеднија линија да се цео систем заштити - закључује доц. др Славковић.

Тишину на одељењу ремети само звук кашља, а према речима доц. др Славковића, пацијенти се највише жале на отежано дисање.

- Такође, високе температуре због чега су малаксали, осећају се немоћно, имају болове у леђима због дугог лежања. Не жале се на губитак чула укуса и мириса, јер су тренутно у другим проблемима. Наравно, пацијенти који су већ на кисеонику њима је лакше, те се у том моменту не жале на недостатак кисеоника, али је то узрок због чега су на некој врсти оксигене терапије - објашњава он.

Лекар на специјализацији на ортопедији др Никола Цолић данас слави рођендан, а није ни сањао да ће га славити под скафандером.

- Ово је први пут, а све више мислим да неће бити последњи. Ипак, ми ортопеди на одељењима смо више испомоћ. Одлазимо у визите, видимо шта треба пацијентима, али оно што практикујем јесте да попричам с њима о обичним стварима. Сматрам да им то доста значи, јер нико од породице не може да дође у посету, тако да се трудим да их забавим колико је могуће - прича др Цолић.