"КАД ЛЕГНЕМ ОНДА МИ ЈЕ НАЈТЕЖЕ, А И ТО ЋЕ ПРОЋИ" Бака Десанка живи четири деценије у мраку и има само један сан!
Каже да је на ногама одржао - рад
У селу Дебрц, општини Владимирци, бака Десанка Лукић живи потпуно сама, а једину светлост коју види је она од пламена свеће. Тишину разбијају откуцаји старог сата и класична музика са транзистора на батерије. Комшија нема, а прва продавница налази се километрима далеко.
РАДЕ ШЕРБЕЏИЈА СЕ ВАКЦИНИСАО: Открио зашто је то урадио баш у Србији!
Чадеж: Сви они уједињени против вакцинације раде против привреде својих земаља
"ОВО ЈЕ БРУКА И СРАМОТА" Грађани Пријепоља узнемирени порукама подршке за Вељу Невољу (ФОТО)
- Мрак је моја мора, ноћна мора. Стварно ми је тешко. Ево, овако кад залају керови, ја не смем да изађем, како да изађем кад не знам шта ме чека тамо. То ми је најтеже. Кад је дан онда је лакше, видим све и бавим се својим биљкама докле могу и налазим неку утеху у томе. Нико ме не чује ни да плачем, нико ме не види и тако ја проведем дан. Кад почне да пада мрак, кад треба да уђем у кућу и кад треба да легнем, онда ми је најтеже. Баш ми је тешко, а ваљда ће и то да прође - описује бака.
Каже да је на ногама одржао - рад. Преко дана обрађује своју башту, гаји краставце и парадајз, храни псе и уноси дрва, како каже, ради онолико колико јој здравље дозвољава.
- Боље то него да седим да се секирам, то ја мало копам док се не заморим. Све зависи од притиска и шећера - објашњава Десанка.
Комшија нема, а прва продавница налази се на неколико километара. Супруг јој је преминуо пре четири године, комшије пре више од деценије, а наследници не долазе.
- Живот у мраку је нешто што не би никоме пожелела. Стварно је страшно. Док је супруг био жив, нисам имала страх. Знам да је ту и психички сам била растерећена, нисам боловала већ се бавила својим обавезама. Како је он умро и када сам после сахране дошла овде и остала сама, драла сам се на сав глас. Ја не смем у кућу, све мислим сад ће неко да ме удари по леђима, глави, ухватила ме нека паника и ево већ четврта година. Најтеже су ми падале напуштене куће, како су сви отишли, само сам ја остала. Долазе животиње, лети има змија - прича бака.
Проблем са струјом њен супруг је годинама покушавао да реши, али безуспешно. Стално је питао и увек добијао исти одговор:
- Немамо услова, градићемо трафостаницу. Трансформатор је скуп, општина је сиромашна - казује Десанка.
Изградњу трафостанице и увођење струје, које је Електродистрибуција проценила на 1.630.000 динара, никада нису могли да плате.
Бака Десанку живот никада није мазио. Иако сада, у старости, живи усамљена и под светлом свеће, присећа се још мучнијег детињства. Она је ратно сироче, дете Козаре. Две године је провела испод земље, како би избегла Јасеновац, а спасла је стрина која је чувала у наручју.
- Ја сам била стално на крилу моје стрине. Она ме је увек држала поред себе и увек јој је била једна рука спремна, ако се нешто догоди, ако вриснем да не би одали где смо, да ми је стави на уста. Наравно, тамо је било зима и тешко. Једино смо имали тестије за воду, биле су мале са пипком, ту су дечица пила воду и имали смо велике за одрасле. Од хране је била само проја, тако да су нама корице давали - прича бака Десанка.
Отац и три брата, од којих је најмлађи имао само 15 година, стрељани су у Јасеновцу.
- Кад смо изашли из земуница и кренули свако својој кући, стрина ме је носила. Кад смо дошли до куће, тек је онда настао пакао. Нигде никог, таква тишина, мени је било најтеже, нема ми ни оца ни браће. Почела сам да вриштим, нема нигде ничег, кућа растурена - говори Десанка и одмах наставља да описује следећи болан догађај:
- У току те ноћи, све три смо заспале, на земљи на некој крпици. Опио нас ваздух, јер тамо није било ваздуха, само земља, мемла, влага и хладноћа, нисмо могли да спавамо тамо. Заспале смо и до јутра се нисмо будиле, а у току ноћи је стрина преминула, тако да је то био задњи шок, стварно, није се могло издржати.
Ипак, Десанка је срећна што је жива и има само један сан - да упали светло после 42 године.