"КАД МЕ ТЕЛО ИЗДАЈЕ, УМ ВЛАДА" Храбри Ђорђе (23) живи са инвалидитетом од 100 одсто, али храбро корача кроз живот и има поруку за све

И поред тешке болести са којом живи, Ђорђе се није предао и труди се да води нормалан живот својих вршњака, његов уобичајен дан креће вежбама које трају минимум два сата, обавезан је породични ручак, а увече се опушта у друштву својих најближих пријатеља у неком од оближњих кафића. 

Хуманитарни рад велики је део његовог живота, иако је сто посто инвалид, велики је борац у животу. Члан је удружења Друштва за церебралну и дечију парализу Прокупља, те истиче да су велика подршка једни другима.

- Ја сам кренуо да будем хуманитарац, покренуо сам пар хуманитарних акција помоћи нашим члановима, једноставно сам изашао на улицу и покренуо све, као већ добро познато лице људи ми верују, стекли су поверење и из тог разлога радо подржавају акције - почиње причу Ђорђе за портал Србија Данас

Недавно је са удружењем грађана "Волимо Јастребац", чији је члан, хуманитарно скупио новац и поделио пакетиће деци у селима из угрожених сеоских подручија код планине Јастребац.

Ђорђе нам је испричао своје искуство о школовању, с обзиром на ситуацију са вршњачким насиљем које је актуелно у нашој земљи, његово искуство је скроз другачије.

Иако је било приче о томе да Ђорђе похађа тзв. "специјално одељење", после низа психолошких тестова који су показали да је и више него способан да похађа школу као и сва остала деца, кренуо је у први разред основне школе

. -Моје искуство је 99% позитивно, друштво ми је излазило свакодневно у сусрет, помагали су ми око степеница, око одлазака у тоалет, и кроз средњу и кроз основну школу добијао сам помоћ са свих страна. Имао сам другарицу која је писала уместо мене од трећег разреда основне до четвртог разреда средње школе - са одушевљењем прича он. 

Од првог дана има огромну подршку породице, захваљајући њиховом ставу да је њихово дете исто као сва остала деца, Ђорђе има позитиван став о животу и труди се да га пренесе на остале људе са инвалидитетом. Иако већина особа са инвалидитетом седи у кући и не дружи се ни са ким, он је симбол оптимизма и животне радости, тренира, иде у ноћне клубове, дружи се. 

- Било је и ружних дана, али ретко, ја сам такав, код мене ум влада, и ако тело некад хоће да одустане ја кажем себи мораш и можеш, али то је тако било од старта, ја сам такав од рођења. Подршка породица, околине и друштва ми је много значла, такође морам да додам велику подршку сам имао од физиотерапеута у Рибарској бањи, тамо сам ишао сваке године и они су ми усадили вољу и жељу за вежбањем. - додаје Ђорђе.

У слободно време чита, воли да шета, како каже са друштвом, али често шета и сам - Разговарам са самим собом - испуњава га тај осећај опуштености. 

Ђорђе је велика инспирација, не само људима са инвалидитетом, већ свима. Његова мисија је да се сви људи са инвалидитетом осећају слободно, равноправно у друштву. Да се сами изборе да буду примећени у друштву, и да ће друштво то препознати. Зато је са својим Друштвом за церебралну и дечију парализу у Прокупљу, снимио филм "Срећа се налази унутар нас" да би показао свој оптимизам и испричао своју животну борбу. 

Завршио је и са писањем књиге, трага увелико за издавачем, а нашим читаоцима открио је и назив књиге - "Дрвене лутке". Инспирацију како каже црпи из околине, али из себе самог, -Нисам био затворен у себе, већ сам отворио своје срце околини и дружењу, излазим, дружим се, и без подршке друштва ничега од овог не било. -

Велику лекцију научио је из борбе коју је његова породица имала са короном. - Све је у Божијим рукама, ја сам се молио господу Богу да сачува моје најмилије и све је прошло како треба. Била је тешка борба, било је на ивици, ја сам тих дана остајао сам, брат је посећивао родитеље и баку у болници, али сада су добро и све је добро што се добро сврши. - истиче Ђорђе, с обзиром да је водио дневник за време пошасти, и о томе ће бити реч у његовој књизи.

Поносно истиче да је члан Академије младих лидера особа са инвалидитетом, коју спроводи Национална организација особа са инвалидитетом Србије. 

- Кроз живот треба ићи отвореног срца, не треба се затварати у себе, а то ће друштво пре свега препознати и пружити подршку свим особама са инвалидитетом. Иако су у Србији особе са инвалидитетом запостављене, последњих година ситуација иде на боље. Треба радити и на томе да особе са инвалидитетом и након навршених осамнаест године могу уз помоћ државе да се лече у Бањама које имају услова за то, што сада није случај. Породице особа са инвалидитетом треба да се потруде, да им усаде ту вољу, жељу и упорност, и све ће бити како треба. Да мени породица није усадила то, не бих овакав био данас, мени су доктори прогнозирали инвалидска колица, али сам се ја изборио за ово што сам данас. Покажимо друштву да смо равноправни! - закључује причу за наш портал Ђорђе.