КУМА ПАРАДЕ ПОНОСА ЗА СРБИЈУ ДАНАС: Спремна сам да својим кумчићима и кумицама пружим подршку
Позната глумица не крије своје усхићење, али и открива како је имати геј пријатеље и како их саветује.
Парада поноса 2016. биће одржана сутра, а манифестација која промовише права и једнакост ЛГБТ заједнице почеће тачно у подне.
ПАЖЊА! Сутра избегавајте ОВЕ делове града! ГСП вози НОВИМ трасама!
Штафету од Биљане Србљановић преузела је Мирјана Карановић, па је тако позната глумица проглашена овогишњом кумом Параде поноса. Своје усхићење због ове титуле не крије. Спремна је да сутра пружи подршку свим геј особама, као што то и ради већ дуже време, па ће својим говором и започети њихову шетњу Београдом. Шта ће им поручити, какав значај сама парада има, али и како изгледа њихов живот у страху, објашњава за портал SrbijaDanas.com.
- То ме је веома обрадовало. Лепо је кад те неко позове да будеш кум или кума, као знак одређеног поверења и поштовања, тако да сам ту улогу схватила врло традиционално. Не као формална обавеза, него нешто што је више као врста пријатеља коме можете да се обратите. Неко ко ће стати у вашу заштиту, на кога можете да се ослоните. Ја сам то тако схватила. Многи моји пријатрљи су хомосексуалци или лезбејке.
Живот пун страха
- Људи који се на било који начин разликују требало би да имају право да живе свој живот слободно. Да буду то што јесу. Као што су стрејт људи слободни да се венчавају, да то јавно објављују, многи геј људи се не усуђују да то открију, да отворе тај део свог живота и то крију од најблискијих људи. Боје се њихове реакције и реакције околине, јер постоје многе предрасуде које су везане за људе који се на било који начин разликују. У великој мери морају да се притаје, ћуте, склањају, не изазивану пажњу... То није леп живот, живот пун страха. Сматрам да није у реду да било ко свој живот проведе у страху.
- Ако погледате историју свих покрета за људска права, увек су људи пролазили кроз такве фазе, где су морали своја права да остварују побуном, тражењем заштите од државе. Мислим да је то пут који је некако логичан, само је било питање колико ће дуго да траје негирање да људи, који су на неки начин другачији, не би требало да буду другачији. За мене то питање није питање сексуалних права, већ људских.
- Не мозете никога натерати да пристане на нешто. Индивидуално је право да вам се нешто свиђа или не свиђа, али оно сто држава не би смела да дозволи јесте да насиље и неправда буду нешто што се не санкционише. У том смислу не треба никога терати да се воли, али не смемо дозволити да се мржња испољава кроз психичко и физичко насиље, јер мислим да је то јако тешко. Свако од нас познаје људе који се крију, који живе у илегали и мислим да оно што свако од нас треба да учини јесте да тим људима пружимо емотивну подршку и неку своју добру енергију. Сви људи имају право на неке своје одлуке, када ће се открити и да ли ће се открити. Мислим да нико нема права да друге људе чини несрећним.
- Ја сам имала пријатеље за које сам веровала да су стрејт, јер ни они нису били спремни да се са тим суоче, али сам онда доживела да ми неки од њих дођу и кажу: "Слушај, ја сам открио/открила да је мој идентитет такав и такав". У почетку је тешко, ал се после људи некако навикну.
- Мислим да се полако сад са парадом дешава једно смиривање. То насиље које се вршило над парадом јесте покушај одређених група људи да убију могућност да су они сами геј људи. Спроводећи насиље над геј људима, они су порицали могућност јесу ли и они или нису. Мислим да је та несигурност нешто што је врло нормално. У животу пуно времена треба човеку да би схватио ко је. Углавном нам идентитет намеће, породица или друштво, а да неки од нас не желе то ни да открију сами. Мислим да се ту ради о нечему што је интимна прича, али ова парада хоће да скрене пажњу да се и у неком социјалном смислу положај тих људи мора променити на плану закона и уопште њихове видљивости.
- Ја цу се понашати као кума више него као говорник. Покушаћу да мојим кумчићима и кумицама пружим подршку и подржим их у томе да се изборе за своје личне и друштвене слободе.