Лапот, најсурови српски обичај: Законски није био дозвољен, али је у друштву био прихваћен
Лапот у етнографској литератури се везује за предхришћанску религију и стари обичај убијања велепоседника који достигавши извесне године, више није у стању да води имање па је потребно да на њихово место дође неко млађи.
Овај обичај није био законски дозвољен али је у друштву био прихваћен. Лапот се обавља тако што се старац одведе даље од куће стави му се погача или проја на главу и пре ударца тешким маљем изговара се реченица: "Не убијам те ја, него овај хлеб"! Постоји прича да је у давна времена у некој земљи живео старац који је имао сина и унука.
Старац је имао пуно искуства, али није могао више да ради. Син му је био у пуној снази, али није имао много искуства. Унук је био мали, и није могао још да ради. Наишле су гладне године. Објективно, није било хране за све. Ако буду чекали-сви ће умрети од глади. Ако прво умре старчев син неће имати ко да ради, па ће остали исто умрети од глади. Ако прво умре старац, неће имати ко да даје савете, па ће осталима вити теже. Ако прво умре унук -нема будућности.
Лапот као избор иако тежак, био је рационалан па је избор пао на старца. С друге стране, син је знао да и њега чека иста судбина у будућности. Ипак, мора се рећи да је у давна времена животни век увек био кратак и да је јако мало људи доживљавало дубоку старост, тако да је лапот често био предмет злоупотребе како би се неко млађи докопао газдовања имања.