"Људи су умирали као сунђер исцеђен од крви" Тешко сећање др Миомире на епидемију вариола вере

Фото: Youtube/Printscreen/ Класик ТВ / Извор: Фото: Youtube/Printscreen/ Класик ТВ

Мислили су да више никада неће видети олистало дрвеће.

- Људи су умирали, као сунђери исцеђени од крви. Једна трудна медицинска сестра обесила се на тавану, схвативши да је оболела. Данима су били затворени у клиници, пацијенти и медицински радници, једни с другима, без лекова, хране и пресвлаке... Мислили су да више никада неће видети олистало дрвеће.

Те се слике враћају у ум докторки Миомири Караџић, када помисли на карантин и епидемију вариоле вере 1972. године. Тај дуго скривани ужас преживела је са својим мужем, проф. др Александром Караџићем, али многи око ње нису. Лично је била у контакту са првим пацијентом који се у Београду заразио вариолом.

НЕГАТИВНИ СТЕ НА ТЕСТУ, А ИМАТЕ КОРОНУ? Наши стручњаци дали ЈАСНО ОБЈАШЊЕЊЕ због чега се то дешава

Зорица из Шапца у ОЧАЈУ ПОСТАВИЛА НАПИС: "Хтела сам да скренем пажњу на усамљеност и изолованост"

ЧУЛА СЕ БУКА, А ОНДА СЕ КАМИОН ОБРУШИО У РЕКУ: На Колубари ПАО МОСТ, мештани гледали како се конструкција ломи!

- Са кожне клинике код нас, на Прву хируршку клинику, пребачен је пацијент код кога није постављена дијагноза, јер је имао нетипичне кожне промене интензивно црвене боје. Те су промене могле да се уоче само ако се руком пређе преко њих. Саша, мој супруг, приметио је да нешто није у реду са тим пацијентом, јер је имао обилна крварења из свих шупљина на телу. Пацијент је пребачен на Инфективну клинику, али ја сам га пре тога добро испипала - сећасе ова анестезиолошкиња.

Пошто су тог дана били њихови Младенци, отишла је раније кући да доврши припреме.

- Спустило се вече, кућа је почела да се пуни гостима, време је пролазило, а Саша није долазио. Позвала сам га и тада ми је рекао да две сестре, Душица и Фериде, нису добро. Душица је била цела бордо, а Фериде је имала осип на трбуху. Рекао ми је - Иди, узми уџбеник и читај ми вариолу.

- Ја сам се охладила. Прочитала сам му одељак, а онда ми је тражио да му прочитам најтежу форму. Следећег трена прекинуо је моје читање и рекао да Душица умире.

После пола сата јавио је Миомири да је Душица умрла и да пренесе гостима да се сутра јаве на прво место које буде објављено преко средстава јавног информисања.

- Ти спреми најнужније и дођи на Прву хируршку". Ја уђем у собу где су били гости, многи од њих наше колеге. Када сам им рекла да је вариола у Београду, почели су да падају у несвест - каже она.

Најтеже је било када смо спалили Душицину одећу

Ујутру ју је, на уласку у Прву хируршку, сачекала полиција.

- Вратили су ме на одељење хитне хирургије, где сам радила, закључали ту клинику и направили око ње ограду. Полиција је умирала од страха. Болница је била пуна пацијената, али сви су били невероватно дисциплиновани.

- Прва два дана нам нико ништа није давао. Кисеоник је био при крају, они са Интензивне почели су да умиру. Најстрашније је било кад смо палили ствари од Душице. Један пацијент је искрварио у лифту, а са њим је завршио и болничар који га је пратио, као и гардеробер.

- На одељењу интенвзине неге било је 16 људи, од којих је једна професорка са Медицинског факултета, која је била у терминалној фази карцинома. Но, чудом, само је она преживела, сви су остали умрли - присећа се она.

Ипак, храна, ни за лекаре, ни за пацијенте, још није стизала.

- Градоначелник је тада био Бранко Пешић... Саша је после неколико дана успео да га добије и да му каже да пошаље храну, лекове, вакцине, пресвлаку. Казао је да је то немогуће, да нема начина да нам се било шта достави.

-Ако не нађете начин, нама је с једне стране Амбасада Италије, са друге часне сестре. Прескочићемо зидове - казао му је Саша. И заиста, онда је почела да стиже храна.

Дани су протицали у паљењу одеће, неизвесности, гледању људи како умиру. Ко год би се разболео, добио високу температуру, морао је у карантин на 23 дана.

- Послали су нам само седам доза лекова за најугроженије. Мој Саша је мени дао пола своје дозе и спасао ме. Из колектива су почели да се разбољевају. Док нисмо још знали шта се дешава, славио је др Пантић рођендан свог сина и сви смо пили из истих чаша. Он се разболео.

Мислио сам да никада нећемо опет видети лишће.

Онда се разболела и Миомира.

- Послали су ме испод Авале. Провела сам дане на пољском кревету у једном собичку. Једног дана је Саша дошао и извео ме на прозор да погледам лишће које се појавило на дрвећу. Рекао је - Мислио сам да никада нећемо доживети да видимо поново лишће.

Још пре него што су се симптоми појавили, Енглези су послали лек који су користили у жариштима вариоле.

- Био је као највећа туба пасте за зубе који си морао да прогуташ одједном у цугу. Био је страшан токсин за јетру. Падали смо, повраћали су људи... И ја сам то добила. Ко зна, можда ме је то спасло да не умрем. И Румуни су нам слали лекове којих није било у Југославији.

У току трајања карантина сви су били дисциплиновани, каже она. Тачно се знало како се перу руке, свако је имао свој тањир. Особље је спавало и по колицима и ходницима. Лекари су имали своје собе. Пала је љубав између једног трауматолога и сестре, који су се касније узели.

- Умрли су сестра Душица, Јанко гардеробер, два болничара, сви у интензивној нези - њих 15... Испред клинике, у дворишту, били су разапети шатори кроз које су пролазили они који су нам доносили храну и лекове, али и односили лешеве. Не могу да опишем како је било страшно гледати кроз прозор како односе тела, па зађу у те шаторе и не видиш их више, или ланац око болнице, а на свака два, три метра наоружан полицајац.

- Никоме нисмо могли да се јавимо. Извештаван је само кабинет Бранка Пешића, а он је давао извештај преко радија. Ми нисмо имали права, јер се увек крила права истина, баш као и за време бомбардовања - каже она.

- Било ми је жао сестре која се обесила на крову болнице. Трудна је била. Појавиле су јој се оспе по стомаку и грудима. Схватила је да је била болесна и од страха је себи одузела живот. Било ми је жао једног дечака, 17 година, који се опекао, било је евидентно да неће преживети. Он је добио вариолу и умро је. Душа ме болела због њега.

- Било је страшно и када је отворен карантин да нас пусте напоље. Направили су дугачак ходник кроз који смо морали да прођемо. Сви смо били голи. Прскали су нас нечим, дезинфиковали. На крају тог ходника дали су нам одећу, која је смрдела сачувај Боже, и папирић да смо били у карантину због вариоле.

Није све било онако како је Горан Марковић представио

Држава је о овоме ћутала, али шта се све дешавало сазнао је, из разних извора, неколико година касније редитељ Горан Марковић и снимио филм.

- Отишли смо на премијеру узбуђени. Но, када смо схватили да је поента била у љубави сестре, да су приказали њу као једину неморалну, сви смо потписали да филм оде у фиоку. Та сестра која је умрла, Душица, била је 17 дана пред венчање и није имала везу са лекаром. А могли су да искористе причу овог трауматолога и сестре и да то додају у филм.

- И ја Горану све то кажем, а он ме гледа - Ја бих могла да Вам испричам толико тога, требало је да питате, а не да помешате ситуације из Кожне клинике и ове наше, где је био карантин - рекла сам му. Казао је да је режисеру увек дозвољена слобода, па добро, али ово је специфична ситуација. Није било онако како је он приказао у филму, са оним оспама. Пацијент је био бордо, то је осип ситан који се осети само ако руком идеш по њему. Нису ту биле красте, него хеморадична форма. И тај пацијент, и Душица су умрли као да су искрварили, као да их је неко као сунђер истиснуо - сећа се она.

На крају, лекари и сетре који су поденли оволику жртву нису добили ништа, чак ни одмор.

- Мој Саша је, ипак, тражио да нам се одмор одреди. Право из карантина отишли смо у право у Текију - закључује она.

Радоје чисти димњаке годинама и НЕЋЕТЕ ВЕРОВАТИ шта је у њима налазио: Чекиће, кугле па чак и ГЛАВИЦУ КУПУСА