МАРИНУ СУ НАЗИВАЛИ ПОГРДНИМ ИМЕНИМА ЗБОГ ЊЕНОГ ОЖИЉКА! Онда је једна реченица променила све!

Оставила је прошлост иза себе. Живи живот слободно, ослобођена окова и гледа само у будућност...

Ово је прича о Марини Арсић, девојци која има само 19 година. Марина је рођена је са ретком врстом младежа, невусом, дуж целе леве стране лица. Младеж је био огроман, тамно браон боје, пун длака.

Родитељи су се трудили да је заштите и да јој кажу да је свет једно лепо место за живот ма колико било лоших људи у њему, али њој није било лако. 

- Да ли ти то скинеш пред спавање па ставиш поново? Зашто ја то немам, а ти имаш? - стално су ме запиткивали. 

Добијала је разне надимке Длакава, Наказа, зависи од ситуације... 

- Непријатан осећај, не радим ништа погрешно, а опет људи пиље у мене - рекла је Марина. 

Питала је мајку зашто баш она то има, а не неко други. 

Дискриминација је почела још у вртићу кад су је васпитачице избациле из представе под изговором да је потребан непаран број деце. 

- Када су деца сазнала да имам исти такав ожиљак и на леђима, онда су ми усред дворишта тражили да се скинем и да им покажем. Сатерали су ме у ћошак и подигли мајицу, погледали и отишли да се играју поново - каже Марина. 

Била је одбачена од стране својих вршњака...

- У предшколском сам први пут била део екипе, јер ме је васпитачица изабрала да глумим у представи у првој постави. 

- У школи сам радила другој деци домаћи да би мало обратили пажњу на мене. И кад би ми се захвалили била сам пресрећна. Била сам свесна да је све то исфорсирано али пријао ми је било какав контакт и знак пажње. 

Због свог младежа, врло рано се сусрела са дискриминацијом. Није знала што то значи, али је осећала шта значи када нико не жели да се дружи са тобом, када те гледају другачије... 

Марина је живела усамљена... Далеко од погледа који су пиљили у њу. Далеко од људи који су је чак питали "да ли могу да те пипнем?"

Мама је се никада није стидела. Од првог дана је са њом излазила "у свет", а људи су наравно прилазили, загледали, распитивали се, а било је и оних који су питали могу ли да "пипну". Било је и оних који су окретали главу, бежали на другу страну улице...

- Мама је имала фору да кад деца приђу колицима да се не уплаше онда им је нудила слаткише које је носила посебно за ту прилику. 

- У породилишту су били дивни, али ја сам се највише бојала зато што је прва дијагноза била меланом. То ми је стварало већи страх него како ће да реагују људи на изглед - каже Маринина мама и додаје:

- У нашем народу има прича ко има пуно младежа биће срећан у животу, а доктор је рекао замислите колико ће ваша ћерка бити срећна. 

- У тренутку када је дете побегло од Марине док сам је носила у кенгуру... Тада сам схватила да ће Марина једног тренутка бити свесна реакција.

Оперисала је младеж након годину дана, али доктор је рекао да ће ожиљак увек бити ту и да она мора да научи да живи са тим. 

- Свесна сам да живимо у земљи пуној примитивизма, а мени је било битно само да заштитим њу. Сматрала сам да је Марина дете као и свако друго са младежом на видном месту и ништа друго. Највише ме је болела дискриминација и то што Марина нема ни другарицу ни друга. И даље не могу да се помирим са тим јер моје дете нема ни трунке зла у себи - каже ова мајка. 

- Маринина жеља и мотив што је изашла у јавност је да се нико не осећа као она и да покуша да спречи такве ствари. Са 14 година је превазишла то. Оног дана када је везала реп и отишла у школу схватила сам да се не стиди свог младежа - каже Јасмина и додаје да је њену ћерку највише болело кад је медицинско особље и људи који су им блиски запиткују. 

- Увек сам јој говорила да одговори онако како се осећа, ако жели некоме да каже нека каже, ако не жели нека каже шта те брига. Доктори и медицински службеници су нас питали шта јој је то? Да ли се опекла? Чак и да ли смо ишли код гатара због тога? 

Јасмина наводи да се највише изнервира када је медицинска сестра пита "шта ти је то", Марина каже ништа, а сестра каже "имаш ожиљак нешто ти је".

- Неко ко је у тој струци, у белом мантилу нема право да запиткује - сматра Јасмина. 

- Имала је годину да када се оперисала, урађена је трансплатација, зато има тај ожиљак на леђима, пресађена је кожа са слабинског дела. Пре је ожиљак био видљивији него сад, како је старија он бледи. Радила је ласерске третмане, радила је у Србији максимално колико се може. Они су покушали и планирали и у иностранству да ураде неку операцију, али добили су информацију да то може да се одради овде на дечијој клиници и то је и урађено ту. Операција је била ризична, ризик од анестезије интубирања - рекла је Маринина мама Јасмина. 

Из операционе сале после неколико сати стрепње и бојазни, малена Марина је изнесена сва увијена у завоје. Младеж је уклоњен са лица, али је велики део коже пресађен са слабинског дела леђа и мањи део са унутрашње стране бутине.

Лекари су упозорили мајку да је следећих неколико дана кључно и да завоји не смеју да се померају. Међутим, све то испод је јако сврбело и било је тешко објаснити беби да мора да мирује. У једном тренутку су јој чак и везали руке за креветац да се не би чешала а ваздух је некако пронашао пут кроз завоје. Морала је да уследи нова интервенција. Како није било могуће поново пресадити тако велико парче коже лекари су морали да извлаче ваздух испод пресађених слојева. Успели су донекле да санирају рану, али су јој ипак остале неравнине на ожиљку које су и данас видљиве. Ипак, циљ је постигнут. Младежа више није било, али остао је ожиљак на лицу и на срцу једне девојчице.

Марина наводи да су вређања почела када је кренула у школу. 

- Када сам кренула у основну опет су кренула питања и било је тешко објаснити људима да се то не преноси, да то није никаква болест, буквално је само проблем естетске природе у питању. Сви су говорили да нећу да кажем шта је то да им не бих пренела. Било је тешко убедити људе шта је права истина. 

- Нисам имала са ким ни на одмор да идем јер су они већ направили групе, знали су се од раније, понекад ускочим са две три реченице, али онда они оду па и ја одем на своју страну. 

- Нека од вређања су била да сам длакава, наказа, чак су ишли дотле да ми кажу да изгледам као да ме је шлепер прегазио, јер су шаре на ожиљку такве да изгледа као да ме је шлепер прегазио. Уживали су у понижавању других људи. Све је то било тешко до осмог разреда. Осми разред је био прекретница. 

- У почетку кад се погледам у огледало нисам видела себе, видела сам оно што су ми други говорили... Наказу... Оног тренутка када сам престала да им удовољавам тада видим другу Марину у огледалу.

- Прекретница се десила у осмом разреду, када сам ставила јакну на клупу и пришао ми је дечко и рекао како не могу да држим јакну ту. Тада сам се ја изнервира јер нигде не пише да не смем јакну да остављам ту и први пут у свом животу сам одговорила некоме. И тад сам схавтила да имам глас и да је неко чуо тај глас. Јер после мог одговора он више није бацао јакну. 

- У том тренутку сам осећала победу. Мали корак за човека, велики за човечанство - додаје Марина уз смех. 

Тада је први пут устала против друштва, неправде, угњетавања, одбацивања.

- Када сам дошла кући била сам под утиском како сам се супротставила, па сам отишла до огледала и рекла себи: "Лепа си!" И тада сам решила и косу да подигнем. 

Професорка Светлана Даниловић је у Марини пронашла велики таленат. Уочила је Маринин дар за певање и цртање.

Захваљујући подршци Марина је постала свесна себе и није јој требала пажња као пре, али исто тако је било тренутака када је Марина психички клонула. 

- У неким тренуцима мислила сам да је превелики притисак друштва, али онда се десе неки ситни кораци и ја помислим ипак има наде. Да ћу можда успети да променим друштво, да ћу помоћи некоме ко има сличне проблеме. Зато сам ја и овде, да ту дискриминацију некако склонимо из речника и избацимо из употребе. 

У данашње време идеали лепоте су такви да жене морају да буду савршене и да изгледају као инстаграм филтер. Не сме да се има мана јер се на то гледа лоше, а Маринина мама има одлично објашњење како да се носиш са тим кад си другачији: 

- Та васпитачица у предшколском, први дан кад је Марина дошла она је узела њу у крило и рекла осталој деци да није Марина другачија од њих, него су они другачији од ње. Није дозволила да је деца питају и ниједно дете је није питало. Она има диван однос и дан данас са том децом. 

Марина Арсић је превазишла своје проблеме и жели то да подели са другима да би и они скупили снагу за борбу. 

- Треба да радимо на себи као индивидуа, као појединац јер ћемо тако помоћи друштву. Ако је друштво лоше, неки појединац ће се издвојити и утицаће некако на то друштво. То је неки мој механизам и надам се да и други тако размишљају. 

Марина Арсић је храбра девојка која је скупила снагу да се супротстави људима, сваки дан упознаје себе и поносно носи свој позитиван инат. Свесна је да не може да промени људе, али се труди да промени себе јер ће тако можда успети да утича на друштво. Њена мисија је да помогне другима и за то се залаже. Не дозвољава да јој ишта скине осмех са лица и не обазире се више на то што је људи загледају. Она сада истиче да не би уклонила ожиљак, чак и да може, јер то је део ње, и сва патња би нестала па би се она осећала празно. То не би била она без ожиљка. На крају за себе је рекла: 

Ја сам Марина Арсић, посебна сам, другачија и обележава ме ожиљак за цео живот.