Муж и жена украли нешто из Острога, ушли у воз, а због оног што се после десило данас се прегледају сви путници
"Савест је као хиљаду сведока"
Свети Василије је познат као светац који брани свој манастир и брине о свима који дођу код њега, да се безбедно врате кући.
Прочитајте и:
Чуда Василија Острошког небројана су, а ово је једно од таквих, када је Свети Василије зауставио воз који је кретао са станице.
Прича према запису М. Вековића:
- Било је лето 1982. године. Пошли смо из Сарајева на поклоњење великом светитељу, Светом Василију. После целивања његових светих моштију, молитве и краћег задржавања у манастиру, спустимо се кривудавим, уским путељком, доле низ острошке стране.
Најзад, помало изгребани од успутних купина и багрема, стигосмо весели на железничку станицу Острог. Супруга са десетогодишњим Божидаром и осмогодишњим Заријом прва уђе на врата вагона, ја полако кренух за њима, кад изненадно испред мене стаде кондуктер.
- Ви из Острога - упита некако пословно хладно и загонетно.
- Јесмо, хвала Богу из Острога и од Светог Василија, слава му и милост!
- Јесте ли што узели од туда - упита.
Ја остадох нем пред овако неочекиваним дочеком и чудним питањем, па и ја почех загонетно.
- Ма, како да нисмо. Зар ико из Осторга иде празан? Узесмо и благослов од Светог Василија. Пољубисмо његове свете руке да нас мимоиђу несреће и невидиме муке.
- Чујеш, чоче, одоле га воз неће ни мрднути, док ми не кажеш, јесте ли без питања тамо, из светиње узели неку ствар да носите дома - то изговори смртно озбиљног лица.
Београђани, пазите се: На овим локацијама комарци сеју ОПАКУ БОЛЕСТ
Ја се нагло уозбиљих и рекох му.
- Сачувај Боже од такве памети, да из светиње нешто отимамо или крадемо. Ми у светињу носимо поклоне. Нама је породична срећа и благослов свеца милији од свих ствари на свету.
Он ми онда рече много уљуднијим гласом.
- Опрости, морао сам те то питати, мало причекај ту, па чућеш и зашто.
Онда стрча низ степенице вагона, руком махну према машиновођи ирече му.
- У реду је све!
И воз крену. Он ме сад расположеније узе под руку и са мном уђе у купе, наплати карте и поче причу.
- Пре два дана нисмо могли да кренемо одавде са ове станице.
-А зашто то - потрудих се да смирено упитам.
"Не даде нам Свети Василије! Ништа се не чудите, али је ово жива истина, што ја велим. Овде на станицу уђоше човек и жена, имаху ту негде око педесет година. Били су у Острогу. Машиновођа упали, да крене воз – не може! Он изађе из локомотиве и загледа машину са свих страна, све исправно. Она непомична, ка камен студени, као да је нека невидљива сила држи.
Машиновођа онда мени љутито викну.
- Иди из вагона у вагон и сви који су били у манастир Острог нека изиђу из воза.
Кад у једном вагону то рекох, неки старији човек ме попреко погледа па рече.
- Вала смо се могли надати свему и свачему у овоме вакту, али да ће доћи време да нам бране да идемо нашем Светом Василију, е томе јаду се још нисмо надали. Али оно што је Бог створио људи не могу уништити.
- Стари, теби нисам ништа рекао, ти путујеш од Никшића и иди даље мирно, не ради се о томе што ти мислиш.
У суседном вагону упитах исто и један човек и жена рекоше у глас.
- Ми смо били у Острогу!
- Молим вас, узмите своје ствари и изађите из воза - рекох им озбиљним тоном. Без питања, без речи узеше своје путне торбе и изађоше. Чим из воза изађоше, упали се локомотива и наш воз крену према Даниловграду.
Сутра дан ево ти га опет онај човек са женом на станици, чекају да уђу у наш воз.
- Немојте опет, да због вас воз не може да крене са станице.
- Неће, неће, ми смо били грешни - рекоше они.
- Ми смо без знања монаха узели били једну ствар из Острога, као за успомену мислили смо. Вратили смо је у манастир и затражили опроштај од Светитеља и исповедили се. Видели смо јуче добро колика је цена греха. Али, хвала Богу и Светом Василију што су били овако благи према нама. Што нас нису ошамарили тешком казном. Говорили су лагано. Сваку су реч мерили. Они ме научише да слушам и верујем у чуда.
- Е то су били честити људи, кад су имали храбрости да лични грех јавно признају - рекох ја.
- Јесте, вала, чоче, рекоше то и поновише ту причу пред пуним вагоном народа, од којих су се многи у чуду крстили. Видели су како је светац бранилац правде и свог манастира.
И кондуктер настави.
- Оно двоје још и ово рекоше: Сада смо добро утврдили колико је Свети Василије велики и схватили колико је грешно и неопростиво из светиње узимати. Из светиње човек мора да изађе само чист, исповеђен, мирне душе и чисте савести, помирен са Богом и људима - заврши своју причу кондуктер речима оно двоје.
Из овога истинитога чуда добар су наук научили и они, а и ми, јер "савест је као хиљаду сведока", каже византијска пословица. И тако, велики Светитељ, чија чудеса теку вековима и у недоглед иду, овим чудом даје одговор на етичко питање – не узимај туђе.