Оставио је НЕОБИЧАН ТЕСТАМЕНТ, свештеника позвао на сахрану из ината, а за живота је говорио: "ЖЕЛИМ СМРТ"
Павле Вујисић је био специфичан, а темпаремент и ставови су му били некад несхватљиви
Желим да умрем. Боже, који си свемогућ, учини тако и буди миран, платићу. Знам, и ти си корумпиран... - гласи једна од песама које је написао Павле Вуисић.
Велики глумац рођен је 10. јула 1926. године, а преминуо је пре тридесет година, 1. октобра 1988. Често је писао о смрти, као да ју је чекао. Као да јој се надао.
Није желео да ико присуствује погребу осим његове жене, а у последњој верзији његовог тестамента пише:
- Молим да се смрт објави три дана после погреба.
Желео је да умре нечујно, да то не буде вест. Нико да не слави живот који он није волео. На сахрани није било никог, само његова Мирјана. Није било умрлице, ни слике. И један поп ког је довела. И није му рекла ко је покојник.
- Само сам рекла да се зове Павле... - навела је.
Тако је сахрањен раб божији Павле. Иначе, није веровао у Бога. Свештеник је ту био - из ината, како је Павле и водио добар део живота.
Павле је био особењак посебне врсте. Слободно време је проводио на реци Сави, далеко од свих, никада није изговарао текст како је написан, није прихватао губљење времена и свој рад је наплаћивао одмах.
Био је глумац најширег дијапазона и без одређеног "фаха", који је могао подједнако сугестивно играти све што одговара његовој "робусној и питомој природи".
Његов темперамент и ставови можда се најбоље огледају у његовом односу са највећим сарадником Миодрагом Петровићем Чкаљом.
Њих двојица су као Паја и Јаре из чувених Камионћдија важили за један од најхаризматичнијих, најуигранијих и највољенијих парова са екрана. Серија и филм "Камионџије" обележила је целу једну епоху телевизије која је тада била далеко од онога што је сада, а стална потреба публике и људи да препричава реплике из овог култног остварења показује непролазну љубав према овом двојцу. Међутим, на сету је било мало другачије од онога што је презентовано на екрану. Павле Вуисић и Чкаља се, у ствари, када се камере угасе, нису подносили.
- Ја Чкаљу никад нисам упознала. Кад мало боље погледате Чкаљу и Павла, видећете да је то немогућа фузија. Чкаља је стопостотни глумац и до крајњих граница је ишао у својој глуми. Павле уопште није био глумац. Знао је рећи: "Ја се само понашам." И истина је, целог се живота понашао - изјаснила се његова супруга Мирјана у књизи "После фајронта".
Чкаља је глумио и преглумљивао, а Павле је због тога кључао. Када је Телевизија Београд десетак година после серије и филма "Камионџије" желела да сними наставак "Камионџије опет возе", није хтео ни да чује. Први пут је прихватио само да би се видела разлика, да покаже шта је глума, али други пут није долазило у обзир, наводи се даље.
- Убеђивали су га годину дана. Како сам ја у том тренутку почела да градим имање, које се и њему допало, премерио је плац, израчунао колико ће коштати ограда и тражио хонорар од 110.000 динара. Продуценти су полудели јер је максимални хонорар за главне глумце износио 12.000 и није постојала законска могућност да му дају више. Само је одмахнуо руком. Онда су они пронашли начин да направе видеокасете које ће се продавати гастарбајтерима и осигурали му тражени новац - казала је она.
Али, Павле је имао нови захтев, да се и Чкаљи мора подићи хонорар бар на 50 хиљада. Тако је снимљен наставак “Камионџија”.
Студирао је право и све до почетка педесетих огледао се у новинарству (Радио-Београд). Непуну сезону глумио је у Панчевачком позоришту, истовремено је статирао на филму "Чудотворни мач" и безуспешно се покушавао уписати на Академију за позоришну уметност.
Филмску каријеру почео је епизодном улогом у "Шолаји" 1955. године Воје Нановића. Убрзо након те улоге добија главну улогу у Нановићевом филму "Три корака у празно" 1958. године, и за ту улогу добија Златну плакету "Арена" на фестивалу у Пули. Један од ретких истакнутих филмских глумаца који ништа не дугују позоришту, током читаве каријере (више од сто филмова) изузетном је једноставношћу живљења и глумљења ("чинило се да као да уопште не глуми, да је увек исти") увек изнова провоцирао критичаре на покушаје да одгонетну тог "глумца првог плана", кога и А. Латуада (Вуисић је глумио у његовој "Степи", 1962) сврстава у сам врх европске филмске глумачке елите.
Иако често у ситуацији да прихвати све што му понуде, глумио је и у филмовима најистакнутијих редитеља, па му је улога дједа у "Догађају" (1969) Ватрослава Мимице донела "Октобарску награду" града Београда и "Цара Константина" у Нишу, улоге у филмовима "Хајка" (Жике Павловића, 1977.), "Бештије" (Живка Николић, 1977.) и "Повратак отписаних" (Александра Ђорђевића, 1976.).
Исте године за ову улогу добија и награду Цара Константина у Нишу. За улогу у филму "Размеђа" из 1973. године, редитеља Креше Голика добија "Гран При у Нишу".
Покојни Павле Вуисић почео је да ради у време када су Чкаља и Мија Алексић увесељавали народ у радио емисији "Весело вече" а које су због хумора и слободе тамо негде педесетих називали у околним земљама непријатељским програмом За разлику од свих глумаца који за позориште кажу "даске које живот значе" Паја је и сам рекао да њему те даске не значе ништа.
Није волео и нису га занимале позоришне представе. Али оно што је занимљиво је да ни једну сцену нису понављали због њега - све је изводио са невероватном тачношћу.
Пратите нас и на инстаграм профилу портала SrbijaDanas.com.