ЦЕЛА СРБИЈА СЕ ОВИХ ДАНА ПИТА ШТА СЕ ТО ДЕШАВА НА НЕБУ: Ево шта се крије иза појаве "ЦРВЕНИХ НОЋИ" (ФОТО)
Последњи пут је поларна светлост у нашим крајевима виђена 2003. године и крајем 2023. године.
Снажне геомагнетне соларне олује претходних дана условиле су фасцинатне појаве поларне светлости широм света.
Оно што је интересантно, ова појава забележена је и на знатно нижим географским ширинама, што је врло ретка појава. Многи су се и у Србији запитали "откуд ова светлост на небу".
Поларна светлост ( аурора поларис) је светлење ноћног неба, обично у поларним зонама. На северу се назива аурора бореалис (Аурора бореалис), а када се јави на Јужном полу аурора аустралис ( аурора аустралис).Пошто су обе ауроре истог порекла научници појаву називају "поларна аурора" ("аурора поларис" - северна зора). Име "северна зора" је настало од утиска који се стиче при појави ауроре, посебно гледано из Европе - на северном хоризонту се указује црвенкаста светлост као, на истоку, у зору, пред излазак сунца.
Поларна светлост повезана је са електричним и магнетним појавама у високим слојевима атмосфере.
Настаје као резултат интеракције соларних ветрова и магнетног поља Земље.
Соларни ветрови шаљу велику количину честица високих енергија са Сунца у Соларни систем, од којих нас магнетно поље Земље штити.
Магнетно поље преусмерава ове честице ка магнетним половима Земље, чији се положај мало разликује од географских полова.
Данас је познато да аурору изазивају електрони са енергијама у опсегу 1-15 кеВ, тј. електрони који су убрзани напоном од 1000 В до 15.000 В. Светлост настаје када се ти електрони сударају са атомима у горњим слојевима атмосфере, обично на висинама 80-150 км.
У светлу преовлађује емисија атомског кисеоника - зеленкаста линија на 557,7 нм и (нарочито код електрона ниже енергије и на већим висинама) тамноцрвена линија на 630,0 нм. Обе линије потичу од забрањених прелаза атомског кисеоника са енергијских нивоа који су (у одсуству судара) стабилни чиме се објашњава споро паљење и гашење (0,5 - 1 с) аурориних зракова.
Многе друге спектралне линије такође су заступљене, нарочито оне молекулског азота, и оне се пале и гасе много брже, откривајући прави динамички карактер аурора.
Ауроре такође могу да се опазе у ултраљубичастом (УВ) делу спектра, што се посебно добро региструје из свемира (али не и са земље јер атмосфера апсорбује УВ зраке).
Свемирска сонда "Полар" је регистровала аурору чак и у подручју X-zraka.
Аурора се јавља или као "дифузно светљење" или као "завеса" која се шири у правцу исток-запад. Понекад се образују "мирни лукови" а некада се светлост непрекидно мења на небу ("активна аурора").
Свака завеса се састоји од бројних паралелних зракова, усмерених у правцу локалног магнетног поља што наводи да је аурора условљена Земљиним магнетским пољем.
Аурора Бореалис
Појава поларне светлости везана је за магнетне буре које су опет повезане са једанаестогодишњим циклусом активности сунчевих пега.
Такође је уочено да до геомегнетних бура најчешће долази у време равнодневице, дакле у рано пролеће или јесен што је помало загонетно јер активност на половима нема много везе са годишњим добима.
Соларни ветрови шаљу велику количину честица високих енергија са Сунца у Соларни систем, од којих нас магнетно поље Земље штити.
Магнетно поље преусмерава ове честице ка магнетним половима Земље, чији се положај мало разликује од географских полова.
У пределу магнетних полова, ове соларне честице се великом брзином сударају са атомима и молекулима ваздуха у вишим слојевима атмосфере Земље, што за резултат даје емитовање светлости.
Управо из овог разлога је поларна светлост видљива само у високим географским ширинама северне и јужне хемисфере, обично у појасу око 20° г.ш. око магнетних полова Земље.
На северној хемисфери се обично може осмотрити на подручју Аљаске, Канаде, Гренланда, Исланда, Скандинавије и северних крајева Русије, а понекад и у појасу јужније од наведених предела.
Ових дана ова појава бележи се чак и знатно јужније од напоменутих предела, чак и над нашим подручјем, што је и више него ретка појава.
Последњих вечери Поларна светлост била је видљива и на нижим географским ширинама, па тако и у деловима Хрватске, Босне и Херцеговине, Словеније и Србије (конкретно Војводине и делова западне Србије).
Последњи пут је поларна светлост у нашим крајевима виђена 2003. године и крајем 2023. године.
Посматрана из подручја ближе Земљиним половима, поларна је светлост је углавном жутозелене, а са мањих географских ширина, црвене боје. До разлике у боји долази због различитих густоћа ваздуха на различитим висинама у атмосфери. На великим висинама, где је атмосфера ретка, судари су међу молекулима зрака ретки и кисеоник два минута након побуђења емитује црвену светлост.
Поларна светлост у нашим крајевима је виђана и 1958, 8 и 9, као и 11. новембра 1991. године, 6 на 7. априла 2000. године, али због јаких магнетских олуја и последњих дана и то у пределима знатно јужније, нарочито на подручју Војводине и западне и северозападне Србије.
Извор: Србија Данас/Телеграф/Ђорђе Ђурић/М.А.