Зашто полиција није ЛИКВИДИРАЛА наоружане моструме из Градачца, Младеновца и "Рибникара"? Пуцање на НАПАДАЧЕ је дозвољено само у овом случају
Полиција има могућност да примени физичку силу, али по тачно одређеним правилима.
Стравични злочини који су се протеклих месеци десили на територије Србије и Босне и Херцеговине отворили су питање овлашћења полиције у таквим ситуацијама.
Иако због тежине монструозних злочина попут оног у Младеновцу, "Рибникару" или стравичног убиства у Градачцу, шокирана јавност отвара питање овлашћења и акције полиције у таквим тренуцима, до мере да се поставља питање зашто полиција није ликвидирала извршиоце ових стравичних дела који су били наоружани или одбијали да се предају.
Одговор на ово питање није једноставан.
Томас Хобс је у "Левијатану" рекао да држава има монопол над применом физичке силе, што би значило да једино држава може легитимно да процени да ли је насиље оправдано и исто да примени. То не подразумева безумно иживљавање над грађанством, већ спречавање нереда, одлазак у ратове, затворске казне и слично. Обичан човек не сме да узима правду у своје руке, нити да примењује физичку силу над другим појединцем, а да то прође некажњено.
"ОВО ЈЕ ПОСЛЕДЊИ МОМЕНАТ ДА СВИ ПОЧНУ РАДИТИ" Мештани Градачца изашли на улице у знак протеста због масакра, паролама изразили захтеве (ВИДЕО)
ДА ЛИ ДЕЧАК-УБИЦА МОЖЕ НА СЛОБОДУ? Ево каква судбина чека монструма из "Рибникара" - познато ко ће имати КОНАЧНУ РЕЧ
"ТАЈ ДЕЧКО СЕ ИГРАО СА МОЈИМ СИНОМ ОТКАКО СУ БИЛИ МАЛИ" - Младеновац, Мало Орашје и Дубона месец дана након масакра
Ово је остало истинито у свим демократским државама, само је питање до које мере и на који начин нека држава одлучује да омогући својим органима реда да исти и одржавају.
Данашња Америка чврсто стоји иза ове филозофске идеје, па су тако овлашћења полиције у Америци неупоредиво већа од наше полиције. Америчко грађанство, па тако и њихови органи реда, далеко су лакши на обарачу него је то случај у Србији. Ипак, за сада делује да је то донело више штете него користи, јер САД предњаче и када је у питању број масовних пуцњава, али и случајева полицијске бруталности.
Оно што збуњује, јесу помешана осећања јавности поводом проширења полицијских овлашћења код нас, узимајући у обзир да овлашћења наше полиције нису ни приближно широка као у Америци и неким другим државама.
Са једне стране, када се догоде трагедије као што је масакр у Младеновцу, масакр на Врачару, јучерашњи догађај који је потресао Босну и Херцеговину или прошлогодишњи масакр на Цетињу (када је и цивил пуцао на нападача) , тада се углавном поставља питање – а шта је радила полиција?
Ипак, као што се питамо зашто полиција није реаговала, тако се дешава да и онда када реагује, запитамо зашто је и то био случај, да ли је реакција морала бити таква или се могло поступити другачије.
Мада је све то подложно расправи, ваља знати по којим тачно правилима се управља српска полиција.
Према законима Србије, полицајац сме да употреби ватрено оружје као последње средство заштите живота и тела, како својих, тако и других људи, у следећим ситуацијама:
1. Када се сумња да особа директно угрожава животе или тело полицајца или других људи.
2. Када особа бежи након извршења озбиљног кривичног дела за које је предвиђена казна затвора од најмање пет година и притом се супротставља хапшењу.
Важно је напоменути да полицијски службеник мора да следи принципе нужне и размерне употребе силе. Ово значи да ће предузети све разумне кораке да примири ситуацију и избегне употребу смртоносне силе уколико то буде могуће.
Битно је нагласити да се као напад ватреним оружјем рачуна и само потезање оружја или покушај да се оно потегне.
Закон о полицији каже да, ако околности то допуштају, односно не доводи се у питање безбедност људи и извршење задатка, пре употребе оружја полицајац повиком: "Стој, полиција, пуцаћу!", упозорава нападача. Он чак ни тада не сме да запуца, сем уколико се то не претпостави као сасвим нужно.
У томе када је то нужно и стоји суштина проблема.
Узевши у обзир да морају да се послуже најблажим средством принуде, на њима је да, у најчешће врло стресним ситуацијама, разлуче да ли је примена адекватног оружја нужна одбрана у датом тренутку или би ваљало користити се нешто блажим методама примиривања. Колико год да су они неоспорно спремнији на екстремне догађаје, такве одлуке не падају лако и најчешће, оно што се нама чини као исправна одлука, једног полицајца може коштати посла.
Независном полицијском синдикату Србије кажу да се полицијски службеници налазе у незавидном полажају. Како наводе, постао је шаблон да је на улицама све већи број криминалаца са двоцифреним и троцифреним бројем кривичних пријава, који све чешће потежу оружје на полицију. Очекивати да на сваки такав акт полиција реагује реципрочном мером је ем сулудо, ем незаконито.