ЗБОГ ПРИЧЕ ПОРОДИЦЕ СИМИЋ ПЛАЧЕ ЦЕО БАЛКАН: Сахранили тројицу синова, а онда поново добили разлог за живот
Брачни пар Симић, Милан и Милена из околине Бијељине за 19 година заједничког живота осетили су на својој кожи шта значе речи борба, нада, страх, туга.
Сахранил су три сина, првенца од две и по године, другорођеног сина од два и по месеца и треће мушко дете које је имало само 25 дана када су га испратили на вечни починак.
- 1999. године добили смо нашег првог сина Васу. Име је добио по Милановом покојном брату. Он је био ведро дете, здраво, ишао је доктору само када се прехлади. 2002. године ми смо њега изгубили. Јутро је било, муж је радио, син ми је рекао да му је мука, одједном је само пребледео и пао. Комшије су ми одмах помогле, по доласку у амбуланту установили су да он није жив - испричала је Милена грцајући од суза.
СПРЕМИТЕ СЕ ЗА ТЕМПЕРАТУРНИ ШОК: Србија на временској клацкалици - чека нас ЛЕДЕНА ноћ, а онда ОБРТ
ПОСЛЕ СНЕГА У АПРИЛУ ПАО И ГРАД: У Београду падале леденице величине кликера!
ЕВО КАКВО НАС ВРЕМЕ ОЧЕКУЈЕ ЗА УСКРС! Многи ће се разочарати прогнозом за празник – пролеће НИ НА ВИДИКУ, у овим пределима могућ СНЕГ
Мистерија која окружује њихове преране смрти
Када су сахранили сина, међусобно су били највећа подршка. 2003. године, када је Милена остала трудна са другим сином, ишла је редовно на прегледе инсистирајући да на детаљним анализима како се трагична ситуација не би поновила.
- Родим ја мог Младена 20. септембра 2003. године. Све је било супер до двадесетог дана старости. Почео је да се мења, има другу боју лица и ја кажем Милану да син није добро и да треба да га водимо лекару. Лекари су нас послали за Београд где су Младена ставили на интензивну негу. У току ноћи, пошто нисам имала преноћиште, вратила сам се назад кући. Након десет дана, јавили су да дођемо по бебу. Ништа нам тада нису рекли, ништа нису пронашли што би могло да објасни то. Када је имао два месеца, опет се разболео, деловао је горе него први пут. Опет смо отишли за Београд, били смо у болници где су рађене претраге. Речено нам је било да одемо кући и да се вратимо за неколико дана. Ништа нам званично нису говорили тада, нисмо имали информацију о његовој дијагнози. Једног јутра када смо се пробудили, нашла сам дете хладно у кревету. Рекла сам тада сама себи, никада више родити дете нећу - причају сломљени супружници за БН телевизију.
Онда је 2005. године, Милена је непланирано остала у другом стању. Иако од страха да јој се не понови исто није желела да опет изгуби бебу, одлучила је ипак да трудноћу изнесе до краја.
- Вука сам родила на почетку деветог месеца трудноће. Беба је била седам дана у инкубатору. Када је имао 12 дана, водили смо га на контролу. Педијатар је инсистирао на редовнијим контролама јер је био у инкубатору. Педијатар је тада рекао да беба напредује, Вук је добио на килажи мало, међутим... Видела сам да је Вук почео да се мења некако, одлучила сам да треба да га одведем код лекара. Осетила сам само на пола пута да је је Вук јако "закркао". Када смо дошли у болницу, доктори су узели бебу. Нисам могла да уђем у ординацију. Након десет минута су изашли и саопштили су ми да је Вук умро - испричала је Милена.
"Молила сам бога и светог Николу"
Сахранивши три анђела, а истрајни у намери да се остваре као родитељи, Милена и Милан доносе одлуку да ураде генетске анализе, чији су налази показали да Милена сме само женско дете родити... Тако је и било.
Родила се мала Николина која је одмах по рођењу пребачена на београдски Инситут за мајку и дете на лекарска испитивања која су потврдила да Миленина и Миланова ћеркица има проширење леве коморе у глави које изазива епилептичне нападе.
Од 2011. године, Николина користи по две боце сирупа "кепра" у току месеца, за које Симићи морају да издвоје око 80 евра, иако су њихова месечна примања свега 150 збројено.
Упркос тешкој и подмуклој болести, Николина, мала лепотица плаве косе и зелених очију, изузетно је весела и радознала девојчица.
- Николина нам је дала разлога за живот. Имамо и велику помоћ и подршку хуманих људи. Николина је сада под терапијом, добро је, свакодневно пије таблете "кепра". Иде у школу, редован је ученик и одлична је. То нам је највећи понос и срећа. Моја Николина носи име по нашој крсној слави, ја сам молила Бога и светог Николу да нам подари девојчицу, и он нам је услишио молитве. Ја бих сада трчала свуда и причала да сам најсрећнија мајка на свету - испричала је Милена.