ПОЗДРАВ СА НОВОГ БРДА - Наш репортер успео да посети забрањени град! (ФОТО)

Ноћ уочи Преображења провео сам заједно да члановима Удружења Краљевина Србија на бдењу у манастиру Драгинац, код Гњилана, светињи из 14. века која је име добила по рано преминулој кћери кнеза Лазара Драгани. 

Вишесатно стајање је исцрпљивало и монахе и вернике, монаси су унослили столице за седење али из неколико разлога нисам хтео ни да седнем ни да бар на кратко изађем из светиње и прортегнем ноге. Не пружа се Србину сваког дана прилика да Преображење дочека на Косову и Метохији.

Други разлог је начин на који су отац Иларион, бивши глумац Растко Лупуловић и његови монаси служили службу божију. Не зна се који од монаха је лепше читао молитве и појао, а њлепше је било када смо зеједно са њима певали и ми верници. 

Што је ноћ више одмицала, наша песма се све јаче уздизала изнад храма скивеног у столетној шуми, све до звезданог неба и ширила окупираним Косовом. 

Поносна и пркосна, И много  тужна. Јер је у постојбини српске државе све мање Срба. Трећи разлог су девојке из Удружења које су непомичне као статуе, са лицем из којег исијавају мир и посвећеност, учествовале у бедењу.

Са првим зрацима зоре, у пратњи манастирског пса, кренуо сам у шуму. После пола сата пешачења испео сам се на врх са је поглед пуцао на Шар планину, Скопску Црну гору и косовско Поморавље. Посебно ме је обрадовало када сам у даљини угледао зидине Новог Брда. 

Кад је дежурни мохах, идући од конака до конака, звоном разбудио манастирске госте, предложио сам Мариу Мајсторовићу, председнику Краљевине Србије да посетимо Ново Брдо. Овај млади човек, истински заговорних претварање Србије у краљевину, који већ 10 пута доводи своје чланство на поклоничко путовање по КиМ и сваки пут носи химанитрану помоћ, је одмах направио план. Скратићемо боравак у Грачаници и на Газиместану, али ћемо обићи најјачи град средњевековне Србије.

После јутарње литургије, доручка уз манстирско вино и дирљивог опраштања са монасима, кренули смо за Ново Брдо. Пут кривудав. Крај пасиван, али около веома лепе и богате шиптарске куће и викендице. Мало, мало, па прави ранчеви са скупоценим оградама и видео надзором.

Као и претходних дана, путу кроз Исток, Пећ, Дечане, Призрен, Ђаковицу... ни трага од "заосталог Косова" на којем је наводно продаја отпада једнина привредна грана, како то тврде српски медији и политичари.

На заравни пред тврђавом, којој се може прићи само са истока неколко ресторана и кафана. Пуно света. На брду које се налази стотинак метара лево од пута стубови, остаци катедрале, коју је Римокатоличка црква покушала да отме.

Недавно је десетак фратара на том месту одржало службу, што је с парвом изазвало буртну реакцију СПЦ верника. После тог инцидента косовске власти су забраниле приступ катедрали и поставиле ограду. Двадесетак метар даље, тик поред пута, остаци џамије. Мала оронула зградица и испред ње преполовљени минарет. 

Само што смо изашли из аутобуса, прилази нам цивил, старији човек и љубазно објашњава да је приступ тврђави забрањен. Показује на постављену препреку на пути и знак забране. Вође пута се труде да га убеде да нас пусти, али он, иако се види да му је помало непријатно, на попушта. 

После неколко минута стижу и полицијска кола са две униформисана полицајца, после чега је било јасно да од групног пењања на тврђаву неме ништа. Због тога сам, косристећу гужву, пожурио низ њиве, паралелно са тврђавом, а кад сам се сакрио од погледа окренуо да право према тврђави. Падине око тврђаве су буквално затрпане огромним количинама камења, остацима срушених зидина.

На заравни на којој се тврђава налази метални контејнер. Крај њега џип. Неколико десетина метара даље, на нижој заравни, други контејнер. Испред њега полицајци. Настојећи да изгледам што ноншалантније, наставио сам према главној зидини. Свуда около остаци шароликох темеља давно порушених зидова и зграда, по којима се, може наслутити величина некадашњих зграда. 

Тврђава је подигнута поеткоом 14. века у врема краља Милутина, као заштита богарих рудних налазишта у којима су копани олово, железо, залто и сребро. Највећи успон град-тврђава имао је  време српске деспотовине, када је по неким изворима ту годишње ковао 200.000 златних дуката. Главни рудари и занатлије били су Саси иу Немачке. 

Направио сам неколико десетина снимака кад је до северног подножја тврђаве стигао човек на мотору. Махањем руком ме је позвао да сиђем. Одговорио сам му покретом руке да се он попне до мене, што је и учинио.

- Ја сам из полиције.

- На мој захтев, показује легитимацију. 

- Одлично. Таман да ме фотографишеш.

- Али овде је забрањен улазак и фотографисање.

- Знам, али на шта би ти наличило да Србин који је одрастао уз косовски мит и песме из косовског циклуса дође до Новог Брда, а да се не попне на тврђаву. Погледај ову лепоту.

- Да је лепо, не би Турци одавде отишли. А и Срби.

- Турке смо ми протерали, а ви Србе.

- Већина Срба је одавде одселила много пре рата. Отишли где је боље.

Упознајемо се. Име му је помало неодређено, па питам да ли је Шиптар или Турчин. Каже Албанац.

После тога пристеје да ме фотографише. На крају даје ми свој мобилни да ја фотографишем њега. У једном тренутку чини покрете рукама као да ће направити двоглавог орла.

- Само немој са глумиш Шаћирија. Онда ћеш и ти мене морати са сликаш са уздигнуита три прста.

Смеје се. Крећемо у обилазак тврђеве. У току је њено реновирање. На источној страни, уз зидине целом дужином постављен скеле. Високе и беле зидинеделују моћно, сведоче о накдашњој снази српске средњовековне државе. Моје усхићење не може да поквари ни огронма застава тзв Косова која се вије на јарболу изнад зидина. 

Изнмењало се ту много застава, али то не може да промени чињеницу да је у питању српска земља. Због тога гласно примећујем да би бло прикладно да је поред албанске истакнута и српска застава. 

Дрвена врата на улазу у кулу закључана, с великом рупом на средини. 

- Е сад је штета сто си са мном. Да ниси, ја бих сад ово полако провалио и ушао унутра.

- Немој направићеш нам проблема, а и кроз рупу можеш све да видш и сликаш.

Након што смо разменили бројеве телефона, он одлази према мотору, а ја назад до аутобуса. Сачекује ме онај господин и љутито понавља да је забрањено пењање на тврђаву. Заверенички му намигујем.

- Увек има изузетака. Био сам службено. А ја знам да ти у души волиш Србе и жалиш за некадашњим заједничким животом - и на његово изненађење завренички га ударам по рамену.

- Али тога вше нема.

- Нажалост, нема.

Задржали смо се још двадесетак минута,  онда кренули даље. Чекају нас Грачаница, Бањска, Косовска Митровица.

Хтели секирама против топова: Зашто је ова битка СРПСКЕ ВОЈСКЕ посебна? (ВИДЕО)