ПРИЧА ЗБОГ КОЈЕ ФЕЈС ГОРИ: Помогао је младићу са Косова, а онда се ШОКИРАО!
Покупио је стопера на путу до Београда мислећи како чини добро дело.
Пазите кога возите аутомобилом јер то што неком желите да помогнете уопште не мора да значи да ће вам се позитивно вратити.
Београђанину Марку Дражићу је пре недељу дана, на наплатној рампи код Малог Пожаревца, пришао извесни младић и замолио га за превоз до Бубањ Потока. Дражић је одлучио да му изађе у сусрет. Дечко, који је помало чудно изговарао речи, почео је да му препричава своју животну причу... Запрепастиће вас...
Преносимо вам је у целости:
"Пре недељу дана враћам се из викендице и на наплатној рампи код Малог Пожаревца ми приђе један момак и пита ме да ли бих га повезао до Бубањ Потока. Мало ме је довео пред свршен чин и глупо ми је да кажем да нећу, тако да га примам у кола. Почињемо необавезно да причамо, видим да говори српски са мало чудним акцентом и доста наглашеним словом „љ“ и он ми убрзо каже да је Србин са Косова, из Липљана. Прича како иде у Винчу, јер је чуо да у ово доба године тамо траже сезонске раднике за брање воћа. Каже да је стопирао од Липљана и да путује скоро 20 сати. Има 19 година, код себе има само један мањи ранац, каже да никад у животу није био у Београду и да га је мука натерала да проба овако насумице, без ичега, да дође и нађе било који посао јер доле нема од чега да живи. Каже да су му родитељи настрадали у нападу албанских терориста на жетеоце код Липљана, да нема никог и да су га примили монаси у Грачаници где је и одрастао.
ВЕЛИКА ТУГА: Стопирао је до куће, али из аутомобила у који је ушао изнели су га мртвог!
Мени у старту прича нестварна, доста ми све то делује сумњиво, поготову што има толике емотивне замке, и Косово и сироче и одрастање у манастиру. Опет, с друге стране, не изгледа ми као неки наркоман или било какав преварант, делује врло искрено и напаћено. Намерно га мало испитујем о Косову, енклавама, местима у Северном делу, граничним прелазима, видим да доста зна о свему томе. Или барем онолико да мени делује да зна много тога. Све време чекам да ми затражи неке паре, свестан да би то вероватно био доказ да је у питању преварант, али он ништа не тражи, само прича своју причу. Жели само да дође до Винче и нађе било који посао за било које паре, чуо је да треба да дође до Устаничке улице и ту седне у 307, нада се да ће га возач пустити да се вози без карте кад му исприча своју причу.
Кажем му да баш пролазим поред Устаничке и да ћу га одвести до те станице, приближавамо се том месту и ја све време у грчу очекујем да се на неки начин ода, повремено гледам и свој мобилни који је изнад мењача, размишљам да ли ће можда покушати да га украде. Ништа од тога се не дешава. Долазимо до семафора, он ми се љубазно захваљује на вожњи и ја му кажем да бих желео да му дам мало пара, да се снађе макар за првих пар дана. Дајем му 2.000 динара, он крене да замуцкује и да се захваљује, каже да може да ми да свој број и да ће ми вратити, ја му одговорим: "Нема везе, данас сам помогао ја теби, сутра ћеш ти неком другом, тако то треба да иде". Излази из кола и размишљам, ако је преварант, па јбг, нећу банкротирати без те 2.000, а ако је његова прича истинита, а сигурно постоји на десетине, можда и стотине сличних прича па зашто то не би била баш ова, памтиће ме до краја живота као некога ко му се нашао када му је помоћ била потребна. Лепо се осећам пред тим сазнањем.
НАЈКОНТРОВЕРЗНИЈА ЗЕМЉА СВЕТА: Нећете веровати шта вам се може десити ако стопирате на овом острву!
Јуче видим на Фејсбуку статус Предраг Курдулија, који цитира неког свог Фб пријатеља. Он је повезао момка код Бубањ Потока, има 19 година и само ранац на леђима и иде у околину Смедерева да бере воће. Ипак, ту је и занимљива разлика, у овој причи он је Албанац из Липљана, коме су родитељи погинули '99, али кога су, без обзира на порекло, прихватили православни монаси и он наглашава како никог не мрзи.
Да ли сам испао наиван и глуп? Да, свакако. Да ли се кајем што сам поступио како сам поступио? Па, заправо не. Колико год свако од нас повремено налети на неког преваранта, чињеница је да живимо у земљи у којој је превише људи са огромним проблемима, којима можемо, макар минимално, да помогнемо. Последње што желим је да постанем неки огорчени сумњичави мизантроп који у свакој причи и свачијој судбини види неку превару. На крају крајева, нико од нас не зна шта ће се сутра дешавати. Можда и ја некад будем у великом проблему и желим да верујем да ће мени неко помоћи, а не да ће ме гледати као потенцијалног преваранта. Кључно питање које ми се врти целог дана је да ли је веће зло одбити да помогнеш човеку који је стварно у невољи јер мислиш да је преварант, или помоћи преваранту за ког помислиш да је човек у невољи. Ја бих рекао ово прво."