РАТНЕ РАНЕ И ДАЉЕ ОТВОРЕНЕ! Породица шокирана: Писма мог рођака убијеног у Јасеновцу продају на интернету!
23.11.2020.12:55
Пише:
Србија Данас/24сата.хр
Јасеновац / Извор: Фото: РТС/Принстсцреен
"То је као да ти неко поновно убија члана породице. Задње тренутке живота које је хтео да подели са породицом неко продаје и зарађује на туђој муци"
''Мили моји! Пакет примио, цигарете нисам. Шаљи папуче, хране, хлеб. Има ли новости? Шаљи мало цигарета, поздрав свима, љубим сина, мамицу...'' Ово је текст једног писма из Јасеновца, пише 24сата.хр.
"Осветили смо КОСОВО И ЈАСЕНОВАЦ": Данас је 40 дана доктору Лази, овако је писао о пробијању КОРИДОРА ЖИВОТА
Написао га је Антун Малосеја из групе ''Кожари'' 1943. године и никад није послат. Пронађен је на eBay-u, где се продаје за 115 долара. Нечије задње мисли, задње речи, сад хладно стоје у некој кутији и чекају особу која ће их купити. И то није једина. Исти продавац продаје седам писама, усташку униформу, чинове, домовницу и војну књижицу.
Не зна се одакле му све то јер није одговорио на поруке.
Аутор је Антун Тончек Малосеја, загребачки Јеврејин, који је у логору завршио са 37 година. У Загребу је иза себе оставио жену Катицу и синчића.
- То је у нашој кући био табу. Деда је умро врло рано, а бака, која је све знала, о томе није разговарала с нама. Знам оно што смо чули као деца кад смо прислушкивали - започиње причу потомак Малосеја, Антун Малосеја, уметник из Загреба, који са својим рођаком дели и име и презиме.
Ми смо живели на Каналу, крај аутобуске станице. Није Антун једини који је страдао, једног Малосеју су обесили у Златару...
Након што су га покупили на улици почетком Другог светског рата, Антуна Малосеју, чији је надимак био Тончек, одвели су у Јасеновац. Једини начин комуникације с породицом биле су дописнице, кратка писма од 20 речи које су заточеници у логору Јасеновац смели да шаљу породици. Смеле су да буду исписане на немачком и хрватском језику, а сваку дописницу темељно би прегледали усташки војници како неко не би случајно написао што се заправо догађа. Антун је 26. септембра 1942. написао једну реч превише, па никад није послата на Нову вес, његовој жени Катици. Још јој је два пута неуспешно писао, 20. јула 1943. на Нову вес и 30. октобра 1943. у Дубовачку улицу. Убрзо након тога је убијен.
Антун Малосеја млађи сећа се писама и фотографија, али то је све изгубљено.
- Антун, мој имењак и презимењак, страдао у Јасеновцу, био је из Познановца. Моја бака је била у контакту с њима и виђала се с Катицом, којој он из Јасеновца шаље ова писма - прича загребачки уметник и додаје да је на том имању живело још њених сестричина
- Моја бака је сваке године ишла с њима у Марију Бистрицу, једном сам и ја ишао тамо. Био сам врло мали, али сећам се једног дедице. То је био Антунов тата...
Мучили су га и палили жарачем
Његова породица је током рата била растрзана, неке су заробиле усташе, неке домобрани, а већина их је сарађивала с партизанима.
- Бака је веровала у добру ствар, па је помагала покрету отпора. Морала је да продаваје робу из дућана и усташама да је не убију, али је помагала покрету отпора. Такав је био и Антун. С друге стране, бакин брат био је директор гимназије у Крижанићевој, а није био члан никаквог удружења, имао је звање и покушавао да преживи. Он је на крају завршио на Крижном путу, убили су га око Бјеловара - прича Антун.
Јасеновац / Извор: Фото: РТС/Принстсцреен
У одгоју петеро деце велику улогу имала је, каже, бака Славка. Били су имућни. Имали су неколико кућа у Загребу које су саградили и изнајмљивали, а њихово је било и земљиште на ком су данас Вуковарска, Славонска, Љубљанска и Загребачка. Након сваког рата узимали су им део по део док нису остали без свега. У сећање му се урезала и прича о томе како је Антун звани Тончек скончао.
- Код њега су нашли некакве летке који су говорили против НДХ и послали су га у Јасеновац. Тамо су га мучили, палили су га жарачем и тако је и умро. Сећам се те приче јер смо ми као клинци, кад смо то чули, кришом проучавали жарач који смо имали код куће. Није нам било јасно како су га тиме палили - присећа се Антун млађи.
И стварно, у извештајима истакнутог члана КПХ Ивице Гретића из 1972. године стоји:
- Кожарског радника Тончека Малосеју палили су ужареним гвожђем. На питање ко му је дао штампани материјал што су код њега нашли, стално би одговарао: ''Нико ми га није дао''' - наводи се у том извештају.
- Бака је причала о Малосеји који је завршио у Јасеновцу. Наше презиме је веома ретко данас, нажалост. Стварно бих волео да zznam је ли можда жив његов син, којег спомиње у писму, можда има своју децу, можда бисмо се могли поновно повезати - објашњава Антун старији.
Владимир у Јасеновцу завршио пред Божић
Екипа 24сата је упсела да сазна да су Катица и њен син бар годину и по дана живели на Новој веси 37. Из Нове веси Катица Малосеја и њен син селе се у Дубовачку 10 на Трешњевци. И ту им се губи сваки траг...
Уз три Антунове дописнице, на eBayu су и оне које су слали покојни Константин Јосиповић својој жени Зденки и Лавослав Pollak својој супрузи Злати у Вараждин и сестри у Загреб. Све су на продају...
Владимира, баш као и Антун, слаже мозаик своје породице. Носи име свог деде, којег никад није упознала. Она и њена ћерка Сара Леа већ годинама траже последње остатке члана своје породице који је убијен у Јасеновцу. Пронаћи сат, прстен или дописницу какве продају на интернету за њих би било испуњење сна, некакав закључак који би попунио рупу њихове породичне приче. Владимир Херман Браун рођен је у Вуковару 1889. Борио се у Првом светском рату на Сочи, где је и рањен. Пред Божић 1941. завршио је у концентрацијском логору Јасеновац.
Већ у пролеће 1942. породица је сазнала да је убијен и кремиран. Све што је јој остало од њега је неколико фотографија и љубавна писма која је слао њеној баки, још пре рата, док је био поштовани трговачки путник за фабрике Пеликан и Фриедхеим и син. Продавао је канцеларијски материјал и школски прибор.
- Ја имам нека писма које је деда писао баки. То су писма с његових пословних путовања, у којима би писао што је радио, какво је време, кога је срео, да је воли... На основу тога заправо реконструишемо каква је он био особа, каква је то љубав била. Та писма датирају још из 1938. Нашла сам их на тавану моје тете у Славонији. Нешто смо преслагале, пролазиле смо кроз ствари моје баке, разврставале успомене. Тета није ни знала да се тај свежањ писама налази горе, није знала ни да то постоји. Обе смо биле у шоку кад сам то нашла. Касније сам се сетила да је бака знала да се затвори у собу, гледа некакве папире и плаче. Тад нам је постало јасно да је она у соби читала та љубавна писма, то је све што јој је остало од мужа - прича Владимира.
Шурак га пријавио
Владимира Хермана Брауна једноставно су један дан покупили на станици у Новој Градишки. Његов “грех” је био то што је био Јеврејин. Његову жену, католкињу, нису дирали јер је њен брат био усташа те је он и пријавио да је Браун Јеврејин.
- Бака је остала сама с њих две: моја мајка тад је имала три, а тетка једну годину. Мој деда није имао лаган живот. Прва жена му је умрла млада, а син се утопио у Драви. Цела породица му је била избрисана. Касније је упознао моју баку у Загребу, то је била велика љубав. Добили су две ћерке и баш кад се чинило да је добио другу шансу за породицу и срећу, завршио је у логору - каже Владимира.
Она и њена кћи Сара Леа покушавају да сложе породичну слагалицу.
Јасеновац / Извор: Фото: РТС/Принстсцреен
- Бака ми је причала да је на путу за школу, кад је имала само шест година, пролазила поред мртвих тела које су усташе вешале по стаблима. Моја прабака, Владимирова жена, два пута је ишла на врата логора с пакетом. Оба пута су је усташе отерале. Није успела да пошаље ни пакет ни писмо. Касније ју је бријач из Јасеновца који је шишао и бријао усташе упозорио да више не тражи свог мужа. Чуо је усташе како коментаришу да ће и њу стрпати у логор ако још једном дође, да не буде луда и да оде кући деци - каже Сара Леа.
Јако ју је погодило кад је чула да неко продаје писма из Јасеновца.
- То је као да ти нетко поновно убија члана породице. Нешто стравично. Задње тренутке свог живота које је хтео да подели са породицом неко продаје и зарађује на туђој тузи - каже и додаје:
- Нешто што би људи требало да имају као успомену на своје, да на такав перфидан начин неко зарађује на томе. Најгњусније. Згрожена сам чињеницом да се такве ствари продају. Има ли особа која то продаје на eBayu уопште осећаја, може ли се ставити у нашу кожу? - пита Сара.
Подсетимо, пре неколико месеци поново су на eBay-u осванули огласи у којима се продају логорашка одела, писма и друге личне ствари заробљеника.
