ШАБАЧКА ЦРКВА СВЕТИХ АПОСТОЛА ПЕТРА И ПАВЛА: Богомоља, уточиште и симбол страдања српскога народа
Традиција - Најдубље укорењени део нашег културног наслеђа, кроз векове пажљиво чуван и преношен с колена на колено, да се не би запоставило или заборавио. Она нас повезује са прецима и усто време представља наше наслеђе за оне који долазе после нас. Негована кроз предања, ритуале и обичаје, само наша и ничија више, јединствена и величанствена, без ње нема нити нас, нити нашег националног идентитета.
Градња Храма Светих апостола Петра и Павла у Шапцу, који је постао симбол града, започела је почетком XIX века. Тадашња црква, смештена у српском делу Баира, била је у лошем стању, те је Јеврем Обреновић одлучио да подигне нови храм који би задовољио потребе верника једног великог и модерног града као што је Шабац.
ШАБАЧКА ТВРЂАВА: Симбол града, чувар традиције и споменик културе
ШАБАЧКА БИБЛИОТЕКА: Светилиште знања, чувар мудрости и врата ка неизмерном благу људскога духа
ШАБАЧКИ НАРОДНИ МУЗЕЈ: Учитељ историје, промотер уметности и чувар културне баштине
Од 1826. до 1831. године, постављани су темељи садашњег монументалног здања шабачке цркве. Јоаким Вујић, који је прошао кроз Шабац 1826. године, забележио је да се припрема материјал за градњу новог храма. Јован Куртеша (Кутовић) је поклонио плац за изградњу цркве.
Прво звоно цркве огласило се на дан када се родио Милош, син Јеврема Обреновића, 13. новембра 1829. године. Добијање посебног одобрења турских власти било је неопходно за ово славље, јер се после седам кћери, Јеврему коначно родио син, који ће касније постати отац краља Милана Обреновића. Књегиња Љубица је такође присуствовала свечаности.
Године 1858. седам звона израђених у крагујевачкој топловници постављена су на цркву. Највеће од њих је било поклон Томаније Обреновић, супруге Јеврема Обреновића. Истовремено са изградњом звоника, радови на сликању иконостаса су такође били у току. Епархија Шабац је 6. новембра 1852. године закључила уговор са познатим сликаром Павлом Симићем о осликавању иконостаса. Радови на иконостасу су трајали од 1852. до 1857. године. Епископ шабачки Јоаникије Нешковић је приложио двери за иконостас, док је дуборезачки део израдио Ђорђе Девић из Бачке Паланке, а позлатарске радове је обавио Милош Бранковић.
Посебно је значајно споменути да је у порти шабачке цркве сахрањен поп Лука Лазаревић, који је страдао у Шапцу 5. маја 1852. године. На зиду цркве изнад гроба исписан је епитаф, који је написао песник и професор шабачке гимназије Јован Илкић, истичући Луку Лазаревића као команданта града шабачког, штита Поцерја и цвета српских јунака.
Током Првог светског рата, црква је поделила судбину народа Шапца и целога српскога рода. Црква је била тешко оштећена, са срушеним звоником, порушеним кровом, оштећеним зидовима и сводовима. Аустроугари су у цркви држали таоце, које су, након интензивног мучења и изгладњивања, на крају стрељали испред храма. Изнутра, окупатори су однели све што су могли, док је иконостас био избоден бајонетима, јер су злотвори знали да је вера православна српски народ одржавала у животу кроз векове и да смо захваљујући њој увек устајали из пепела.
Након рата, црква је обновљена. Сликар Стеван Чалић је 1931. године насликао икону светог Јована Крститеља која се сада налази на иконостасу. Као компензацију за украдена звона, 1924. године, црква је добила црквени сат на звонику и седам нових звона, од којих су нека тежила 1700 и 1430 килограма. Нова звона први пут су зазвонила дан уочи Петровдана, дана празновања Светих апостола Петра и Павла, 11. јула 1924. године.
Фреске на зидовима цркве су осликане 1932. године, а аутор је био Андреј Биценко, руски уметник избеглица. У крипти саборног храма Шапца сахрањени су свештеници Јован Павловић, Марко Петровић, Јован Живковић, Адам Теодоровић и епископ Самуило Пантелић.
На почетку Првог светског рата, 12. августа 1914. године, Шабац је доживео снажно бомбардовање. Након уласка Аустријанаца у град, становништво које се није успело склонити било је затворено у веће кафане, болницу, а већина њих у оштећену цркву. Таоци су били мучени три дана и три ноћи без хране и воде, да би на крају били стрељани.
Након рата, из масовне гробнице иза цркве, ексхумирано је 157 тела која су затим сахрањена у заједничку гробницу испред храма. Године 1934. подигнут је споменик и спомен-костурница, који је открио краљ Александар Карађорђевић. Скулптура на врху споменика приказује српског војника у покрету, са развијеном заставом у једној руци, док другу руку држи спуштену пушку, симболишући победу и ослобођење. На предњој страни споменика урезан је натпис: "Жртвама ратова 1912-1918. Захвално потомство, 19. август 1933. Шабац". Висина споменика је око 8 метара.
Црква Светих апостола Петра и Павла у Шапцу, заједно са Спомеником палим Шапчанима у Првом светском рату и покретним предметима унутар цркве који имају посебан културни и историјски значај, проглашена је за споменик културе.
Данас, Црква Светих апостола Петра и Павла у Шапцу представља значајан културно-историјски споменик и духовно језгро града. Са својом импозантном архитектуром, богатим унутрашњим декором и значајном улогом у историји Шапца, црква сведочи о духовном наслеђу и традицији православља у региону, представљајући место где се верници окупљају у молитви, слављима и сећањима.
Са својим обновљеним зидовима, фрескама и иконостасом, црква представља уметничко благо које изнова одушевљава. Сваки детаљ унутрашњости носи историјску и духовну вредност, а међу свим чарима овог здања, свакако се највише истиче чувени иконостас, који данас сија пуним сјајем, симболишући снагу српскога народа и важност православља, које је утиснуто у сваку пору нашег бића.
Пројекат је финансиран из буџета Града Шабац. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.