САМОХРАНА МАЈКА НА МЕТИ ОСУДЕ: "Што си рађала 6 деце, кад немаш где са њима?!" Муж је напустио, НИКО НЕЋЕ ДА ИМ ИЗДА КУЋУ
За неколико дана позвала више од 50 бројева телефона и добила исти одговор - НЕ!
"Зашто си изређала толико деце када немаш где да живиш". Ово су речи једне станодавке које су Мају Коларски (48), самохрану мајку шесторо деце, натерале на сузе и очај. У потрази за новим домом у Бегечу, ова жена за само неколико дана позвала је више од 50 бројева телефона, а од сваког је добила исти одговор - не примамо мајку са толико деце у кућу.
УЧЕНИЦИ ПОНОВО НА РАСПУСТУ: Школарци на удару заразе
ШЕСТОРО ПОВРЕЂЕНО У ЕКСПЛОЗИЈИ: Први снимак фабрике након стравичне несреће (ВИДЕО)
ЈЕЗИВ ОБРАЗАЦ ВРШЊАЧКОГ НАСИЉА У НИШУ: Једна девојчица гађана каменом, друга НАПАСТОВАНА - родитељи се спремају да напусте Србију
За сада, само један човек прихватио је њену породицу. Ипак, кућа коју издаје је у Чортановцима што значи да деца морају да мењају школу и целу средину на коју су навикли.
Маја објашњава да је у потрагу за кућом кренула када се развела од супруга с којим је живела пуне 24 године. Тада, према њеним речима, креће прави пакао. Нигде се нису задржали превише дуго, а кућа у којој су тренутно деловала је као потенцијални топли дом у ком ће градити успомене. Ипак, непуних месец дана након усељења Маја добија позив од газдарице која јој објашњава да је кућа продата и да морају да је напусте.
- Ми сада морамо да напустимо ову кућу јер су је власници продали и морамо да се иселимо до 1. марта. Нису нам рекли да је кућа на продају, иако смо у њу ушли пре само 3 месеца. Само су нам рекли да овде живимо до даљњег. Крајем новембра смо се уселили, почетком децембра су нас звали да нам кажу да је кућа продата и да морамо напоље до краја децембра. Ја сам рекла да по закону не може да нас избаци напоље, јер ко ће да нас прими усред зиме. Онда су попустили и пустили нас до 1. марта - почиње самохрана мајка своју причу.
Потом, почиње суочавање са речима за које се није ни надала да ће чути од непознатих особа. Један позив јој се посебно урезао у сећање, а поготово јер долази од стране једне жене, која би барем донекле требало да разуме Мајину позицију.
- Последња жена ме је толико повредила, да то не могу да опишем. Њена реакција је била ужасно болна да сам реаговала на друштвеним мрежама у нади да ће се јавити неко ко жели да нас прими као подстанаре. Да ли је могуће да самохрана мајка са више деце не заслужује да живи као сви остали подстанари? Питала ме је када сам "изређала толико деце" како нисам размишљала да ће ми требати дом. Па нисам ја желела да се разведем, ја сам свог супруга волела највише на свету, а он је нашао другу жену и отишао. Ја сам била болесна, имала карцином на дојци и лечила се и даље се лечим. Нисам ја то желела, у животу се одједном све преокрене, нажалост. И онда она мене пита што сам правила толику децу, јесам ли ромкиња, са колико очева толико деце, јесам ли у секти... Јако ружни коментари - прича ова жена на ивици суза.
Једини оглашивач који је пристао да изда кућу седмочланој породици јесте један човек из Чортановаца. Мајка каже да је кућа дивна, као и власник и цела његова породица. Ипак, у случају пресељења у Чортановце, млађа деца морала би да промене школу, док би старији до ње путовали чак сат и по времена, само у једном смеру.
Маја појашњава да су је речи непознате жене сломиле. Иако, како и сама признаје, споља изгледа као да је врло стамена и јака, Бегечанка у себи води битку са својим највећим демонима. Ипак, снагу јој увек дају њена деца. Свесни су да ће прилагођавање новој средини бити тешко, али увек су уз мајку, те су јој рекли да се не брине и да ће прихватити сваку њену одлуку, па чак и пресељење у друго место.
Лоших искустава било је мноштво, а Маја се присећа како јој је један од станодаваца направио рачун за струју од чак 50.000 динара, док је други долазио ненајављен, када је њена ћерка сама у кући и штипкао је за образе.
Борба са раком
Проблем са селидбама није једина мука која је задесила ову самохрану мајку. Маја је пре 8 година водила рат и против карцинома дојке. Иако је из њега изашла као прави херој и победник, и даље мора да се чува, а сваки одлазак код доктора носи ризик да ће се поново појавити промене на ултразвуку. Прича нам како су њени малишани свакодневно били уз њу у најтежим моментима, ипак, она није могла да се помири са могућношћу да ће деца остати без мајке. Зато, почела је да им пише чак и опроштајна писма - како би је се сећали када одрасту.
- Сасвим случајно сам сазнала за карцином. Сама сам напипала и отишла код докторке која је рекла да је то упала дојке од дојења. Лечила сам се антибиотицима, али сам приметила да то расте. Отишла сам на ултразвук где је доктор утврдио да је карцином. Када сам отишла у болницу рекли су да морају да секу дојку. Међутим, ја сам отишла у азил у Немачкој са децом. Тамо сам прихваћена као да ме знају цео живот и започела сам лечење. Провела сам тамо 4 године. После смо депортовани јер немамо папире, а лечење се привело крају. Добила сам вештачку дојку јер је морала да се одстрани. Хемотерапије сам јако тешко поднела, а деца су ми била једина светла тачка. Да није било њих вероватно не бих преживела. Знала сам да нема ко да брине о њима, Лаза је тада имао само 3 године. Када смо се вратили, супруг је распродао све заједничко што смо имали, урадио је то без моје дозволе. Онда је почела и агонија са селидбама - присећа се Маја, док јој се у очима скупљају сузе.
У тренутку када је мислила да је готово и да је деца ускоро више никада неће видети поново, Маја је себи рекла једну реченицу која ју је спасила.
- Јако је био страшан осећај када сам помислила да постоји могућност да остану без мене, потпуно сами. Мислила сам да је готово. Много младих умре од карцинома и нема спаса. Чак сам писала деци опроштајна писма, како сам их дочекивала у трудноћи, како сам им се надала. Сва моја деца била су жељена и са моје и са супругове стране. Ми нисмо имали озбиљних проблема у браку, али ето. Писала сам им као успомену, ако ми се нешто деси да ме се сећају, они су тада били мали. Једно јутро сам само устала и поцепала писма и рекла себи "нећеш, није ти време". Човек мора да буде јак у глави, нема друге - каже ова мајка и додаје да је и код деце осетила огроман страх. Старији су били свесни свега, те су били престрављени да ће остати без ње.
Иако је тежак живот Мајиној деци донео превремено сазревање и одрастање, она је сигурна да ће делом и због тога израсти у добре и поштене људе. Поносна је на својих шест војника и каже да јој је једина жеља да њима олакша живот.
- Ја само желим да испуним деци жеље. Највише бих волела да нађемо кућу у Бегечу, да се они не малтретирају, не путују предуго и да остану ту где су навикли, где је њихово друштво. Али, нема шансе. Нико нам неће издати. Треба нам само нешто нормално где имамо мир, а граница је до 300 евра, то бисмо могли да приуштимо - закључује самохрана мајка шесторо деце.
Извор: Србија Данас/Телеграф