МРАЧНИ ТУНЕЛ КОЈИ ВАС ВОДИ У СЕКТУ! Александар је био члан Црне руже: На иницијацији сам имао задатак да убијем свог блиског рођака
Након породичне трагедије, када је као 12-годишњи дечак изгубио сестру, окренуо се виртуелној стварности. Бежећи до свакодневне комуникације са родитељима своје тинејџерске проблеме поверавао је људима с друге стране интернета.
Као детету било му је интересантно да комуницира кроз форуме а светло екрана убрзо га је увукло у мрачне тунеле из којих није могао да изађе.
Постао је члан секте "Црна ружа" и прошао кроз изопачено искуство које нормалан ум не може ни да замисли.
СЕКТЕ ВРБУЈУ ПО БЕОГРАДУ: "Прворођени хришћани" преваром отимају имовину - забележени примери ритуалних самоубистава
"ИЗВЛАЧИО САМ ДЕЦУ ИЗ ГРОБНИЦА" Секта која је из корена потресла Србију и даље ВРБУЈЕ ДЕЦУ!
ДРАМА У ЛЕСКОВЦУ: Секта "Црна ружа" покушала да врбује основце, децу вребају преко друштвених мрежа
Данас је слободан човек, блиски сарадник невладиних организација које се баве заштитом људи од секти са тешким успоменама из мрачне прошлости.
Александар Стричевић своју језиву причу испричао је у емисији Црна хроника где је до детаља описао шта му се дешавало у најозоглашенијој секти на овим просторима.
- То је био неки период када се хришћанство враћало на велика врата у Србију. С обзиром да смо ми имали добар део изолације комунистичког учења и посткомунистичког времена, људи нису имали времена да се посвете религији деведесетих. Сви су се борили за опстанак, па тако и цела земља. Поред хришћанства појавиле су се и друге организације које нису биле наклоњене људима - рекао је Стричевић и додао:
- Јако је лако увући некога у неку причу која није несродна хришћанству. Сатанизам је део хришћанства, када човек верује у Бога, верује и у постојање лошег. Разлика је само у томе што се у сатанизму поштује Луцифер, пали анђео. Некада анђео светлости, најлепши међу божијима анђелима, и пао је због своје сујете. Због те исте сујете и људи падају у окриље секти.
- Та трагедија која се десила у оквиру породице удаљила нас је на неки начин. Свако је живео са својим болом на начин на који је могао. У том тренутку ми је био потребан неки канал комуникације да би ослободио то из себе, а како не бих оптерећивао неког из мог окружења (другаре или чланове породице) - започео је Стричевић.
- Сам назив "Црна ружа" био је популаран у Србији јер је он био симбол сатанистичког деловања, али ту се радило о далеко више групација. Они раде одвојено, а делују заједно. Ту је било више култова и све се своди на учење литература попут Алистера Кроулија. Не бих да их рекламирам, али је та литература данас доступна на два клика - истакао је Стричевић.
- Нико се вама неће представити као секташ. Они мисле да је њихово веровање истинито и представиће се као пријатељи, као што су и мени, и да су ту да ме саслушају. То је било место где је свако могао да каже свој проблем и бодрили су једни друге, било је као групно лечење - навео је Стричевић и наставио:
- Када један дечак види тако нешто, када су некоме битна ваша осећања, онда сам се и отварао. Та дискусија није била толико директна до тренутка када су питали: "Да ли верујеш у Бога?" Ја сам тада аутоматски одговорио да верујем. Они су ме потом упитали: "Ако је Бог добар и ако постоји, зашто није спасао твоју сестру?" То је било питање које је у мојој дечјој логици било веома болно, јер она никоме није ништа нажао урадила.
- То је тренутак прекретнице када сам упао у ту дубљу комуникацију када су почеле приче о духовности, налажењу себе и вољењу себе као индивидуе. Уздизање себе на спиритуалном нивоу кроз ритуале. Све што се ради у хришћанству, ради се и у сатанизму само потпуно обрнуто. Као што у хришћанству постоји крштење у сатанизму постоји иницијација која захтева своје жртве. Јер жртвовање није везано за секташко деловање, везано је за само хришћанство. Само у хришћанству човек жртвује нешто материјално или своје нагоне и потребе, док су у сатанизму жртве црне. Тражи се жртвовање животиња, људи и самог себе на крају - истакао је Стричевић.
- Ја сам на иницијацији имао задатак да убијем свог блиског рођака са одређеним бројем убода ножем. У том тренутку се и даље није помињао сатанизам, већ духовно уздисање и добијање неке енергије заузврат. Другим речима, ако убијем некога, добићу моћ да превазиђем своје проблеме и да помогнем и неком другом - рекао је Стричевић и додао:
- Од мене се тада тражило нешто што је било превише за мене. Ипак сам имао 12 година и тај помен ножа и убода ме је просто престравио и тада сам желео да прекинем комуникацију. Међутим тада је кренуо мој прогон и застрашивање. Звали су ме телефоном и остављали поруке на секретарици. Ја још нисам говорио тада својим родитељима, па сам трчао да се јавим на телефон, да то не би урадио неко други. Чак сам добијао фотографије себе из школе и у том тренутку сам био сигуран да желе да ме убију. Мада сада када размишљам то је било обично застрашивање где су хтели да ја сам себи одузмем живот.