СРПКИЊА ЧИЈЕГ СУ БРАТА УБИЛИ ПРИПАДНИЦИ ОВК: Вокер се смејао и рекао да морам да се помирим са судбином
Душанка Илић, сестра Горана Живића из Липљана, који је киднапован 1998. године, не верује више у правду и хапшење припадника терористичке ОВК, јер сматра да су међународне снаге давале издашну помоћ албанским криминалцима, па их од тада и штите.
Вилијам Вокер, бивши шеф посматрачке Мисије ОЕБС на Косову и Метохији, смејао се у лице породицама киднапованих Срба, каже Душанка.
Њен брат је први киднаповани Србин са подручја централног Косова, а отет је 16. јуна 1998. године испред куће у Улици Аце Маровића у Липљану.
Отела су га, како су очевици потврдили, тројица маскираних мушкараца. Убацили су га у џип са затамњеним стаклима и одвезли у непознатом правцу.
- Његови посмртни остаци нађени са још десетак мученика - шесторицом Срба, тројицом Рома и двојицом Албанаца у масовној гробници надомак Ораховца, сахрањени су у мају ове године у породичној гробници на гробљу у Липљану - прича Душанка.
Албанци су нам долази на славе, ми њима на Бајрам
Она наводи да је у улици у којој је рођена проживела лепо детињство са још једном сестром и тројицом браће, заједно са Албанцима.
- Суживот у коме су Албанци долазили на славе Србима, а Срби њима на Бајрам некоме је засметао, па су осмислили да киднаповањем најугледнијег од моје браће унесу страх и покрену серију напада на Србе, са циљем да Липљан опустоше и очисте од припадника православне вере - наводи Душанка.
Горан је радио на антенском систему на Голешу. Отишао је на посао и тек после неколико дана његова породица добила је званичну информацију да га нема на послу и да је киднапован.
Комшије Срби и Албанци потврдили су да су га на дан нестанка видели са кесама намирница како иде према кући и да су га киднапери пресрели на две стотине метара од куће, одакле су га одвели у смрт.
О његовом киднаповању, на десетинама страница сведочења, упознат је и Вилијам Вокер, бивши шеф посматрачке Мисије ОЕБС.
Вокер нам се смејао у лице
На пријему у хотелу, одакле је Вокер, како истиче Душанка, "управљао акцијама терориста", овај "миротворац" смејао се у лице и њој и мајкама киднапованих Срба из Ораховца.
Исто су доживели и у Међународном црвеном крсту, канцеларијама КФОР и Унмика.
- Свуда су нам говорили да "морамо да се помиримо са судбином", да су "многи Албанци убијени" и да је "освета оно по чему се пропознаје народ на Балкану" - присећа се огорчена Душанка.
Страдање ове угледне породице у Липљану настављено је пар година касније, када су им екстремисти запалили кућу.
Најстарији Душанкин брат Радосав извучен је из пламена и пребачен у болницу у Косову Пољу, а потом у болницу у северној Косовској Митровици, где је након десетак дана преминуо.
Најмлађи брат, чије име Душанка, у страху за његову безбједност, не жели да каже, преселио се у Чачак и данас "лута од куће до куће".