ВАРИОЛА ВЕРА ЈЕ БИЛА ВЕЛИКА ЛЕКЦИЈА ЗА ЈУГОСЛАВИЈУ: Шта смо научили 48 година после? (ВИДЕО)

Те 1972. године, тадашња Југославија заувек је запамтила шта значи реч - епидемија.

Ибрахим Хоти из Ђаковице на Косову са верског путовања почетком те године донео је вирус великих богиња - што је потврђено тек 14. марта.

До половине марта, вариола вера је заразила више од 140 људи, пре свега на Косову, у Новом Пазару, Чачку, Београду и на северу Црне Горе.

Проглашење епидемије, ограничавање кретања, формирање карантина, хитна масовна и обавезна вакцинација ређале су се као на траци док је ова готово искорењена, али високо смртна болест претила да остави озбиљан последице.

Ђула Лошонц био је тада ђак завршног разреда средње Медицинске школе у Суботици.

- Били смо, такорећи, мобилисани: сви смо били распоређени по објектима где је вршена вакцинација грађана.

 

- Војска и полиција су биле ангажоване да би регулисале кретање јер је било забрањено кретање свима који нису вакцинисани - на улазима и излазима из градова су заустављана возила, на пероне аутобуске и железничке станице није се могло без потврде о вакцинацији - присећа се Лошонц.

Епидемиолог Зоран Радовановић био је један од оних који је водио организовани одговор система на вариолу веру, што је наизглед безазлено латинско име за опасну претњу.

- Велике богиње су болест од које се много умирало, од 20 до 30 одсто оболелих, и до тада је однела највише живота у историји цивилизације.Вариола је била болест коју смо очекивали да глобално искоренимо, а у Европи је већ није било - сем изузетних случајева.

Била је то последња епидемија тих размера на територији бивше Југославије из које је здравствени систем могао да извуче низ поука.

Слике живота из 1972. године умногоме су се разликовале у зависности од тога колико су биле близу жаришта заразе.

Јелена Мијовић имала је седамнаест година и живела је у црногорском селу Мурино у које је тек стигла као невеста, а уз то била је и трудна.

Мурино је неколико километара удаљено од Плава, општине која је цела стављена у једномесечни карантин због појаве случајева вариоле вере.

- Нисам нигде из куће излазила - нисам смела, а ко год је код нас долазио, па чак и супруг кад је долазио с посла, примењивао је дезинфекцију. Народ се придржавао и поштовао је све што је речено, људи су веровали ономе што им кажу званични органи, читале су се новине и слушао радио јер је у селу било свега пар телевизора.

Као и свакој трудници, Јелени је била потребна посебна вакцина - у себи је морала да садржи гамаглобулин.

Раних тридесетих сећа се Милорад Филиповић, у то време запослен на Институту за вирусологију, вакцине и серуме Торлак чији је главни задатак управо било јачање капацитета за вакцинисање.

- Та ситуација ни најмање није променила мој живот - као момци, заједно смо се враћали с посла, нормално живели и није било панике ни страха. Није било никакве психозе - није било толико доступних електронских медија, па тако људи нису у свако доба, на сваком месту могли да сазнају чак и ако је било неких драматичних ситуација - каже Филиповић.

Југословенска престоница била је седиште чак осам карантина у које су смештани оболели, а којих се сви сећају као добро чуваних "тврђава".

Четири карантина била су у болничким установама, док су четири била смештена у адаптираним цивилним објектима - хотелима и мотелима.

Радовановић каже да је велика лекција научена једанаест година раније, када је један случај великих богиња забележен у Немачкој.

- Они су испразнили једну школу, у приземље су поставили лекаре и сестре, на први спрат сумњиве пацијенте, а оболелог на други спрат. Ми смо исти тај принцип преузели у једном мотелу на Авали, али је комуникација радио-везом била отежана јер је тај објекат био иза брда.

Из тог времена датира и утврђивање још једне важне лекције о формирању карантина - зашто касарне и спортске хале нису погодне за овакве ситуације.

- Касарне имају велике спаваонице и само један мокри чвор - ако се у спаваоници разболи један од десеторо, сви са спрата морају да остану у карантину док последњи не оздрави, а болест се непрекидно преноси. Ми смо тада смештали људе у двокреветне собе, па је понекад друга особа морала да остаје дуже - идеално би било да су смештани у једнокреветне.

Готово тачно два месеца трајала је борба целе државе са вирусом, а последњи преживели болесник је напустио болницу 19. маја 1972. године.

Ибрахим Хоти је преживео јер је претходно био вакцинисан против великих богиња, па је прошао са лакшим обликом болести.

Ефикасан одговор државе и друштва зауставио је број мртвих на 40.

За Ђулу Лошонца, кључно за смањивање страха и успех у борби са епидемијом била је озбиљност у приступу.

- Упечатљива је била дисциплина - људи су стрпљиво чекали у реду, долази на вакцинацију свесни озбиљности ситуације. Ми смо имали заштитне маске, били смо сигурни да се влада ситуацијом и да ту грешке нема: око нас је све упућивало да је систем веома уређен јер се јасно знало ко, кад и где може бити вакцинисан, како се прати успех вакцине, коме је и како ограничено кретање.

Грађани су научили нешто што је и данас главно упутство за борбу против вируса.

- Научило се много о хигијени, да се мора водити рачуна - каже Јелена Мијовић.

Много су научили и епидемиолози, али и целокупан здравствени систем.

Доктор Радовановић каже да је тадашња Југославија у многим стандардима била чак и релативно ближа западним стандардима него што је данашња Србија.

- Тада су људи веровали у здравствени систем, веровали су докторима и ауторитетима - и то је битна разлика. Сада не верују никоме јер су 30 година варани и вучени за нос, па не верују ни докторима, ни ауторитетима, ни здравственим властима и, нажалост, та скепса често није неоснована.

Једно од главних оружја у победи над вариолом вером остаје принцип који је универзално применљив.

- Кључно је да морате да се држите истине, поштујете грађане и не обмањујете их - закључује доктор Радовановић.