Зорица се БОРИ против 3 СТРАШНЕ БОЛЕСТИ, супруг је оставио њу и сина, а живе у ЈЕЗИВИМ УСЛОВИМА: ОВО ЈЕ ЊЕНА ЈЕДИНА ЖЕЉА!
Сматрала сам да ћу када добијем дете успети да се изборим са својом болешћу, да ће ми оно бити погон за све у животу и нисам погрешила - рекла је Зорица
Зорица Минић (38) из Деспотовца је жена пред којом пре него дубоко уздахнете, најпре морате начинити још дубљи наклон. Она једноставно не зна за "не могу", не зато што има неуништиву вољу, већ зато што јој борба за живот синчића (8) и мајке (85) не дозовољава ни секунд немоћи.
Ако њу питате, она не види ниједан други начин осим да се бори, као што је и до сада то чинила.
Пре скоро 23 године, тачније 1996. године, добила је мултипла склерозу првог степена, али она јој је дијагностикована тек 2002. године када је остала непокретна. Одузета јој је била лева страна тела, а када је успела да некако стане на ноге, ходала је уз помагала. И поред тешке дијагностике лекара, десетогодишње борбе за живот, одлучила је да роди дете. Са бившим партнером 2012. године добила је сина Филипа. Малишана који је покретач њеног дана, живота.
- Сматрала сам да ћу када добијем дете успети да се изборим са својом болешћу, да ће ми оно бити погон за све у животу и нисам погрешила - почела је причу Зорица, жена херој, како је зову сви који је знају.
Трг Милунке Савић у Инђији добио нови, живи споменик – "65 ружа" засадили активисти "ЦФ Србија"
Ипак ово није крај, заправо није ни почетак борбе у коју је Зорица Филиповим рођењем ушла. Била је то само прва рунда.
РАЗВОД, ОСУДЕ СРЕДИНЕ И НЕМАШТИНА
Неколико месеци по рођењу сина, супруг је почео да их избегава, а онда да коначно и не долази кући. Једино што јој је преостало било је да се спакује и оде, са дететом. У малој средини урадити такву ствар и постати самохрана мајка, то је било срамота. Осуде са једне, друге и још много страна мале општине, само су се низале, мислите да ју је то дотицало? Није.
Зорица је још једном морала да узме ствар у своје руке, али овог пута нашла се у још тежој животној ситуацији. Са синчићем је дошла у породичну кућу, у којој је живела само њена мајка, јер јој је рођени брат преминуо много пре него се она родила, а отац јој је умро 2008.
Услови у стану тада нису били на завидном нивоу, али су били далеко пристојнији у којима сада живе. Мучила се и подизала дете, малтене сама.
- Филипов отац плаћао је и сад плаћа законску алиментацију, која му је досуђена. Њих двојица се виђају с времена на време, Филип некад код њега преспава. Ја радим у јавном предузећу "Ресавска пећина". Моја плата је 25.000 динара, онда можете да замилисте у коју ситуацију долазим да се питам: да ли да купим сину патике или да заменим wc шољу. Ја одаберем ово прво - описује Зорица у каквом се безнађу налази сваки пут када дође до неког издатка у домаћинству у ком живе Фили, бака Милосава и она.
СТАН "ВИЛА ПРОМАЈА", ПОСТОЈИ САМО ЈЕДНО РЕШЕЊЕ
Проблеми су се низали, Зоричина мајка, постала је тешко болесна, имала је дијагностиковано неколико болести, а најтежи тренутак био је када је бака Милосава постала тешко, уствари једва покретна. Ослабио јој је и вид, не препознаје лик, само разазнаје по гласу, али је изузетно храбра жена.
Намештај, столарија и стање стана дошло је у фазу дотрајалости, а како и сама Зорица каже живе у "вила промаји".
- Кућа као из цртаног филма "Ципелићи", дува на све стране, све се расклимало, ниједан вентил не ради, све се растурило. Функционишемо помоћу штапа и канапа. Свачим сам запушавала рупе на столарији, гипсирала све сама. У стану сам и мушко и женско - каже неустрашива Зорица Минић.
Како је ситуација у њиховом скромном дому почела да смета и самом Филипу који је спавао у истом кревету са мајком, једина солуција била је да се пријаве за учешће у емисију "С Тамаром у акцији".
- Сама сам се пријавила, јер ме је живот научио да ако нешто не одрадим сама, то неће бити одрађено како треба. Приметила сам да је почело то да му смета, јер просто треба му простор. Криво му је што не могу да му дођу другари, он иде код њих, а они не долазе код нас, јер немају где. Највише сам ово урадила због њега, не могу да га гледам више таквог, није ми никад ништа директно рекао, али ја видим по њему - испричала је Зорица због чега се пријавила за ову емисију.
Прошли су кругови разговора, интервјуи, а онда је насмејана Тамара покуцала на врата њиховог стана од 50 квадрата. Мало је речи које би описале како се наша саговорница тада осећала:
- Шок, неверица, аутоматски су ми кренуле сузе, и плакала сам и дрхтала када се Тамара појавила на вратима. То је био изузетно емотиван тренутак. Веровала сам, надала сам се, али нисам очекивала.
ФИЛИПОВЕ ЖЕЉЕ СУ СКРОМНЕ
Питала сам Филипа шта би он желео у свом новом-старом стану, а његови "прохтеви" постидели би и најскромније.
- Највише чекам да видим како ће моја соба изгледати: кревет свој, може и телевизор или компјутер - стидиљиво и готово с рукама преко очију, рекао је Филип.
Упркос свим проблемима који су задесили Зорицу, она каже да уређењем свог дома, не престаје борба. Следеће је да проба да среди стално запослење, а открила ми је и због чега је остала на средњошколском нивоу образовања, премда је имала далеко веће потенцијале.
- Завршила сам гимназију и дошла до треће године медицине, али ту сам морала да станем и напустим факултет, јер се отац шлогирао, ја сам се разболела и једноставно, све је стало. Сада не бих могла да се вратим и завршим то, јер сам се удаљила од материје и књиге. Друга ствар, радећи ове друге послове у "Ресавској пећини" схватила сам да ми се неке нове ствари свиђају и њима бих да тежим - рекла је Зорица.
Упитана како се носи са свим проблемима, односно одакле јој снага, ко је та подршка без које не би могла да устане и сваки пут стане у гард са мукама које се, чини се понекад, нижу као перле, једна на другу, објаснила је да је формула: јака психичка снага и велика подршка пријатеља и породице.
Србија плаче! "Нећеш бити жив" Дечака (12) вршњаци ударали где стигли, а онда се открила ЈЕЗИВА ИСТИНА
- Да се не потенцира стално да сам ја болесна, да се не прича стално о томе, него да се понашам и живим као да сам најздравија на свету. Иако то некада није могуће, трудим се - признала је, додајући да јој је највећа подршка женска удруженост. Њене пријатељице, колегинице и мајка, наравно.
Потом је додала и да јој је највећи "ветар у леђа" за пријаву у Тамарину емисију дало управо предузеће у ком ради, односно директорка Милостива Кочић, која се понудила да помогне све што буде могла.
- Хвала пуно Тамари и њеној екипи који су одабрали Зоричину породицу, јер они то заслужују. И хвала им на томе што су у Деспотовац унели радост, јер претходних дана, сви мештани само о томе причају - рекла је Милостива Кочић.
ЗОРИЦА ИМА СНАГЕ ДА ПРЕУЗМЕ И ДРУГЕ ОДГОВОРНОСТИ
Осим мултипла склерозе, Зорици су дијагностиковане и Лајмска болест после прошлогодишњег убода крпеља, као и миом на материци. Међутим, то је не спречава да се ангажује и на пословима управљања зградом у којој живи, па је ту председница стамбене заједнице.
Највише јој помаже један комшија, а она је како каже ту када "треба неки дрскији приступ и ауторитет", а све јер ју је живот управо учио томе: правичности и истрајности.
ТЕРАПИЈА ЈОЈ ЈЕ ПОЗИТИВА
Иако има више врста болести, Зорица не добија никакву терапију о државном трошку, већ је на поливитаминској терапији, пије само један антиепилептик, јер је приликом напада имала јаке грчеве. Наручује их из Америке, јер су јефтинији, а и не може овде да нађе те количине које су њој потребне. Признала је и да се својом позитивношћу бори.
- Шта год да се деси, гледам да извучем неку светлу тачку. Има је, увек је има, само треба да се нађе. Мада било је када нисам имала излаз, када сам користила помагала, када ми је била одузета једна страна тела. Тада сам кренула у агресивну борбу за себе, одлучила сам да затрудним, родим дете и зато ми моја докторка каже "ти си мој херој", свим пацијентима узор како треба да се понаша човек у безизлазној ситуацији. Ипак сматрам да ма колико узак пролаз био, увек можеш да се извучеш - рекла је Зорица.
- Мој Филип је кључ свега - закључила је она.