"БРАЋА И ПО КРВИ И ПО КРИМИНАЛУ" Ово је једини кодекс који у српском подземљу НИКАДА није прекршен

Браћа по крви и криминалу честа су у Србији. Као што су Американци имали чувену браћу Далтон, српско подземље има своје "одметнике" - Будимире, Видаковиће, Вавиће, Шарановиће, Бамбалиће, Бранковиће, Бухе, Фишкале, Симовиће, Крсмановиће и Константиновиће.

Чак и у моментима кад су хапшени или међусобно били у некаквим сукобима, ниједан никад није ништа рекао против свог брата или га оцинкарио полицији или тужилаштву. Брат је за њих светиња, за брата се гине.

Припадници клана Вељка Беливука, познатијег као Веља Невоља, Милош и Марко Будимир, последњи су у низу ухапшених сродника. Беливукова група, која броји тридесетак чланова, терети се за пет убистава, отимице, силовање и држање дроге и оружја, а осумњичена је и за још најмање два убиства. Њен саставни део су и браћа Будимир.

ДНК профил Милоша Будимира, како се наводи у оптужници, доминантан је на црном карабину, а ДНК Марка Будимира у гуменим чизмама. Милош Будимир оставио је свој ДНК траг на два ножа, једном црвене, а другом црне боје. Крвави трагови су нађени и на рукавицама пронађеним између гараже и тајне просторије. На њима је био мешани траг браће Будимир и Милана Љепоје.

Објављене су и поруке које су чланови монструозне криминалне групе међусобно размењивали, а у чему су се посебно истицали Беливук, Месар и браћа Будимир. Међу многобројим порукама, до којих се дошло захваљујући томе што је проваљена енкрипција "Скај" телефона које су користили припадници клана, издвајају се оне језиве, које су размењиване током августа 2020. године.

Браћа Владимир и Милош Видаковић последњи су у низу који су ангажман у подземљу платили главом. Иако мотиви убиства ниједног од њих нису у потпуности расветљени, јасно је да им је главе дошао криминал.

Милош је 2013. године пред више стотина сведока убијен у будванском Старом граду, а Владимира је, како се сумња, у Меделину (у Колумбији) супарничка група у бизнису са дрогом ликвидирала јаком дозом наркотика. Према оперативним подацима, браћа су сарађивала у пословима растурања дроге.

Вавићи као Далтони

Никола, Ђура и Александар Вавић, последњих година, честа су тема медија због позамашних криминалних досијеа у којима доминирају трговина наркотицима и оружјем и разбојништва. Оно што их посебно пласира у медије јесте то што се њихова имена доводе у везу са београдским навијачким групама.

Тако се најстарији Александар често спомиње као вођа групе навијача Партизана "Алкатраз", иако је пре тога предводио супарничку групу "Белгрејд бојс", која подржава Звезду. Како је дубоко загазио у криминал, више пута се нашао у разним окршајима. Тако је у "сачекуши" на Ташмајдану у фебруару 2012. рањен у карлицу.

Његовим стопама кренуо је и средњи брат Никола. Он је 2019. године осуђен на шест месеци кућног притвора уз електронски надзор због пребијања девојке испред једног београдског сплава. Прве белешке у његовом кривичном досијеу датирају из 2008. године, када је хапшен због изазивања опште опасности. Идуће године већ је привођен због трговине наркотицима и држања оружја, због чега је 2010. године осуђен на три и по године затвора. Више пута је био актер обрачуна у којима је рањавао друге, али и сам био жртва пуцњава.

И најмлађи брат Ђура осуђиван је за више кривичних дела. Ухапшен је 2011. због сумње да је отимао дилере који су одбијали да растурају хероин за екипу са Карабурме. Он се тада сумњичио да их је са саучесницима одвозио на периферију града и над њима се физички иживљавао све док поново нису пристајали да раде за њих. Код Ђуре је тада нађен пиштољ. Покушан је и атентат на њега у октобру 2014. године, кад је на њега док је возио аутомобил испаљено више хитаца.

Кодекс понашања

Бранислав и Слободан Шарановић неизоставни су у причи о братским криминалним пословима. Њихови почеци сежу у седамдесете године прошлог века, премда је у том тренутку само Брана био познат у југословнеском подземљу. Његов брат Слободан и даље је био један од најбољих студената медицине у Југославији, али се убрзо придружио брату. Мада подаци из њихових досијеа не би могли да поткрепе причу да су једни од највећих криминалаца на нашим просторима, упућени у дешавања у подземљу тада су тврдили да је то због подршке ДБ-а коју су уживали.

Шарановићи су држали неке од најпознатијих казина, а бизнис су убрзо проширили на Србију, Црну Гору, Немачку, па све до Конга. У њиховом власништву била су београдска казина "Славија" и "Партизан", а у својим коцкарницама имали су одређен кодекс понашања који нико није смео да прекрши. Кодекса су се и сами држали и никада се наводно нису бавили пословима са дрогом.

Бранислав је убијен 2009. године, а Слободан је понудио милион евра за сваку информацију која би могла да доведе до Браниславових убица. У марту 2017. године убијен је и Слободан, кад је био у својој редовној шетњи, готово на кућном прагу.

Лиценцирани менаџери ФИФА

Предраг и његов брат близанац Ненад Асановић у јавности су познати као браћа Бамбалић. Они су се деведесетих година дружили са најјачим људима у српском подземљу, иако се сами нису доводили у везу ни са једним од обрачуна деведесетих. Медији су раније писали да су се тада дружили са Кристијаном Голубовићем и Александром Кнежевићем Кнелетом, али су им се путеви разишли, па су се браћа посветила легалном бизнису.

Они се посредно помињу и у Белој књизи МУП Србије као Београђани који су у контакту са Предрагом Тарбуком из Новог Сада, вођом једне групе из тог града која се везује за крађе и препродају аутомобила.

Асановићи су данас лиценцирани менаџери ФИФА од Фудбалског савеза Србије. Заступали су неколико познатих фудбалера, углавном играча Црвене звезде и Чукаричког. Последњи пут у јавности се о њима причало 2015. године, када је Ненад рањен у Улици кнеза Вишеслава. Такође, Ненад Асановић је 2006. године рањен у њиховом кафићу "Бамбино" на Бановом брду, док је седео са фудбалером Црвене звезде Николом Трајковићем.

Обојица Крсмановића ускоро на слободи

Ђорђе и Душан Крсмановић, чланови "земунског клана", ухапшени су током акције "Сабља" 2003. године. Душан Крсмановић ускоро би требало да изађе из затвора где служи казну од 20 година за убиство премијера Ђинђића. Његов брат Ђорђе већ је на слободи и добио је спор против државе Србије која није покренула истрагу и открила полицајце који су га тукли и малтретирали током акције "Сабља". Они су се сумњичили и за диловање дроге и отмице.

Горан Бранковић Руки, Кнелетов друг, вршњак и саборац, један од чувене тројице браће Бранковић са Вождовца, страдао је 1998, а друга два брата, Саша и Зоран звани Лепи, и данас су живи. Зоран Бранковић Лепи један је од познатијих припадника београдског подземља током деведесетих година. Често се појављује у медијима и прича како се дружио са Кнелетом, у каквом је односу са Кристијаном Голубовићем и о другим припадницима београдског подземља.

Љубиша Буха Чуме и његов старији брат Новак познати су од деведесетих као припадници "сурчинског клана". У томе је предњачио Љубиша, бивши вођа екипе из Сурчина и некадашњи сведок-сарадник у случајевима против "земунског клана" и за убиство премијера Зорана Ђинђића.

Новак Буха је био оптужен за изнуду новца једном сурчинском бизнисмену од лета 1998. године до краја 2002. године, али га је Апелациони суд у Београду 2018. године ослободио оптужби због недостатка доказа.

Аркан у Београду, Фишкали у Пожаревцу

Пожаревачка браћа Драган и Зоран Живковић, познатија као Фишкали, ликвидирана су у класичним "сачекушама". Зоран је убијен 31. јануара 2001. године у Пожаревцу, а Драган 14. марта, на дан кад је брату даван четрдесетодневни помен. Иако се у јавности спекулисало о могућим извршиоцима, убиства браће Фишкал никад нису расветљена. За ова убиства чули су сви, јер оно што је Аркан важио за Београд, то су били Фишкали за Пожаревац.

Чланови "земунског клана", браћа Милош и Александар Симовић, све би дали само да буду заједно! Ова браћа прву пресуду добила су због низа отмица, а њихов досије је толико дебео да ће иза решетака бити врло дуго. Александар Симовић ухапшен је још 25. новембра 2006. године у стану у Улици Милентија Поповића 35 на Новом Београду.

Прву пресуду браћа су добила за киднаповања. Због отмице Мирослава Мишковића, Драгослава Вуковића и Миленка Алексића, 2003. године, Александар је добио осам година затвора. Заједно са братом, осуђен је и за напад на просторије листа "Дан" и ауто-сервис "Аца".  Александар Симовић осуђен је за девет убистава и покушаја убистава и три отмице. Милош Симовић је био члан "земунског клана" од оснивања. У руке српске полиције пао је после илегалног преласка границе са Хрватском, код места Моровић.

Један од најопаснијих чланова ганга и "десна рука" Душана Спасојевића Шиптара био је Милош. Он је у одсуству осуђен за убиство Жељка Бодиша, Тодора Гардашевића, Срђана Љујића, Зорана и Средоја Шљукића, Жељка Шкрбе, Ненада Баточанина, Ивице Јовановића, Зорана Ускоковића Сколета, Јована Гузијана, Рада Цветића, Бранислава Лаиновића, за дизање у ваздух фирме "Дифенс", отмице Сувада Мусића, Вука Бајрушевића и Милије Бабовића, као и за учешће у припреми атентата.