ДЕЧАК УБИЦА СЕ УХВАТИО СЕ ЗА КВАКУ, АЛИ... Докторка Хитне помоћи описала хорор у школи: Деца су изнета у 30 секунди, свуда чауре
Ниједан факултет, ниједна књига, ниједна вежба вас не спремају за најгори сценарио. А најгори је задесио Србију 3. маја када је тринаестогодишњи Коста К. убио осам својих школских другова и чувара школе.
Тог 3. маја др Ивану Стефановић, лекара Хитне помоћи која је овог јутра била гошћа "Уранка" на телевизији К1, ћерка је позвала из школе "Владислав Рибникар" и рекла: Мама, шаљи екипу Хитне помоћи.
Како је казала др Стефановић, она не ради на терену, већ у Центру за едукацију.
РУСКИ АМБАСАДОР ОТКРИО НЕПОЗНАТЕ ДЕТАЉЕ: Владимир Путин одмах тражио детаље о масакру у Београду
ДА СЕ НАЈЕЖИШ Коста пре него што је починио масакр урадио ГНУСНУ ствар, ово му је дало "ветар у леђа"?
"ЗАР ОПЕТ?" Језива подударност - крвави пир на само 25 км од места где је Урош починио масакр: Да убице не виде светлост дана, то им је најмања казна
- Те најгоре сцене ја смишљам и задајем екипи која долази да вежба, јер ми морамо да се увежбамо. Ми не можемо да вежбамо на терену. Али, мој најцрњи сценарио је смешан у односу на оно што смо затекли. Како сам ја сазнала? Звало ме је дете. И шта прво помислите када вас зове дете у 8.47 - зашто користи телефон за време школе? Јутарњи је састанак и ја се тада обично не јављам, али видите да нешто није уобичајено. И она ми каже: Мама молим те немој да прекинеш, хитна је ситуација. Каже ми то тако смиреним гласом. Она је шести разред, одељење 6/4, нажалост оне које је било на списку. Рекла ми је: Нека пуцњава је била у школи, нека девојчица је повређена, јел можеш да пошаљеш Хитну помоћ? У том тренутку чујем глас наставнице која јој нешто говори, а ћерка онда каже: Мама не брини, позив је примљен. Ја то препричавам колегама али смо ми убеђени да је у питању лажна дојава о бомби. Међутим, онда вам се слажу информације и помислите зашо би наставница рекла да се зове мама ако постоји регуларан пут. И тако ми одлазимо према call-centru - казала је др Ивана Стефановић.
На састанку су тог јутра били начелник педијатрије, начелник call-centra, директор, помоћник директора...
- Био је то редован сменски састанак са свим службама и то дуго траје, јер је требало реферисати четири дана празника. Ми крећемо према call-centru да видимо шта се заправо дешава и они кажу да су добили позив и да су већ послали три екипе. У том тренутку преко радио везе чујемо глас доктора Стијачића да пошаљемо све што имамо и ја крећем са првом екипом тамо. Пре свега као мајка – казала је др Стефановић.
- Наше екипе су ту, комплетне су, и ја им додатно не требам. Али до тамо се моје дете јавља и каже: Мама, безбедни смо и наставница нас је извела на Цветни трг. У том тренутку када је ваше дете безбедно, а не знам да ли бих другачије реаговала да је ситуација била другачија, мени је било најлогичније да пођем са својим колегама и ако је неко лакше повређен да им припомогнем. Без икакве идеје шта тамо можемо да затекнемо.
Др Ивана Стефановић из Хитне помоћи казала је да никада у Центру за едукацију нису на вежбама имали те сценарије пуцњаве.
- Увек су нам, међутим, колеге говориле да све што ја направим као вежбу се никада не деси у животу и ја сам им говорила: Одлично, онда ћемо бити спремни за све што је мање и лакше од тога што вежбамо. Кад тај систем функционише, када ви вежбате, онда ви заледите емоције и то је једини начин да функционишете. Да заборавите све што видите и оно где видите да не можете ништа да урадите - испричала је она.
Златни сат
Др Стефановић испричала је све што се дешавало од тренутка када је са својим колегама стигла и ушла у ОШ "Владислав Рибникар".
- Прве три екипе су послате одмах, а сукцесивно је стигло још седам екипа Хитне помоћи. Прво питате да ли је место несреће безбедно. Већ је било безбедно, и када сам ја стигла видела сам наставника географије како пролази и полиција је већ била ту. Место је било обезбеђено и само су нам рекли због увиђаја да пазимо да не згазимо на чауре и да гледамо куда идемо. И ту се ради оно за шта сте истренирани – прилазите и видите по изгледу тела – одмах вам је јасно коме не можете да помогнете. Ту се искључујете али улазите потом у одељење где је већ моја колегиница педијатар направила тријажу. У почетку гледате јел особа дише или не дише. Како смо ми сви стигли, свако дете је имало једну екипу и то јесте концепт ургентне медицине – да сваки тешко повређени мора да има једну екипу - објаснила је др Стефановић и додала:
- Како сам ушла, прилазим детету које даје знаке живота и ту крећете с проценом која мора увек да буде: да ли је свесна, да ли реагује на дозивање или болне дражи, да ли реагује на дисајни пит, како дише и каква је циркулација. То мора бити протокол колико год да сте запањени целом ситуацијом. И онда кажете који пацијент иде с којим екипом, и онда идете даље. Ту је рањена наставница. Стављамо је на спиналну даску, укључујемо инфузију и екипе крећу с повређенима, једна за другом. Деца су сва изнета у 30 секунди, јер то не сме дуго да траје. Брзи траума преглед са све паковањем на спиналну даску траје 10 минута. У том тренутку нисмо имали времена да преглед траје 8 минута, већ је трајао 30 секунди. Дете има највећу шансу да преживи ако у златном сату буде на операционом столу - објаснила је докторка.
Шта је златни сат?
- То није тренутак када сам ја стигла. То је тренутак када се то десило. Време неумитно тече колико год смо ми били брзи, а ми смо баш били брзи јер смо позиционирани у центру града. Стигле су и екипе са Звездаре. Стварно је било као у вежби и добро је што имамо такав концепт ургентне медицине и једна смо од ретких земаља која има лекаре на терену.
Страшно нам је што нисмо могли више
- Страшно ми је што нисам могла још више да помогнем, свима нама - казала је др Стефановић.
- Ургентни центар тог дана није дежуран, а нас је чекало 50 људи. Тог дана била је дежурна ВМА и за неколико минута су се реструктурирали тако да свако дете буде одмах збринуто. Свако је проверио бар још једном да ли су деца жива, јер ваљда мозак не може да прихвати да сте толико немоћни. Наш посао колико год био страшан је истовремено и феноменалан, јер имамо ту моћ да помогнемо. Тешко се мирите с тим да ништа не можете да урадите. Моје дете је у том тренутку на Цветном тргу, потпуно безбедна са својом наставницом. Знају нешто, већ деца плачу, они имају 12 и по година, и ви не можете од њих да сакријете много. Ја сам остала сама у школи, проверила још једном да ли смо сви у праву да више не можемо да помогнемо и кренула сам с милицијом, са интервентном екипом у други крај зграде. Питали су ме где сам пошла, а ја питам где је још повређених, јер сам била убеђена да има негде лакше повређених. Након тога сам дошла до свог детета и не знам шта ми је било горе: оно што сам затекла у школи и док сам радила све оно за шта сам истренирана, или суочавање са људима које познајем и њихово питање: Шта се десило? Ја не мислим да икога треба лагати али исто тако не можете сервирати те информације одједном, већ дозирано, онолико колико могу да прихвате. И тај део ми је најтежи. Једној мами сам дала дете и рекла ћерки: Ти сад идеш код другара. Требало је помоћи родитељима - испричала је докторка.
"Нисам рекла све"
Др Ивана Стефановић казала је за телевизију К1 да није родитељима окупљеним у близини школе рекла све, јер није био тренутак.
- Знали су већ нешто, и углавном су ме питали за разредну, јер је наставница историје разредна мојој ћерки. У тој ситуацији се држите за оно што је позитивно. Казала сам им да смо сви стигли, да је разредна жива, да ме је препознала, да је све време давала информације мојим колегама који су је возили до Ургентног центра и то је њима било довољно у том тренутку. Ухватите се за нешто добро и надате се. Родитељима нисте могли страшне вести саопштити телефоном нити их увести у школу да им кажете шта се десило. Нађено је коректно решење где да се сви јаве, да све наше екипе буду тамо и захвални су нам и наставници и ти људи што смо као служба бринули о свима њима. Колико се могло када им саопштите тако страшне ствари. Знао се ред. Није да ја желим да сакријем информацију али у том тренутку ја не знам како се које дете зове нити ме интересује, само гледам да помогнем коме могу.
Ћерка докторке Стефановић у тренутку пуцњаве налазила се у кабинету поред кабинета историје.
- Она се налазила у учионици поред и зове ме између два реда пуцања. Као да неко чекићем од 500 килограма удара у ормариће, тако ми је тај звук објаснила и онда је настао тајац. Наставница је отворила врата, никога није затекла и чули су опет пуцање. Били су толико престрављени да су рекли: Наставнице закључајте кабинет и срећа да је она имала кључ код себе. Сада као родитеља ме брине шта је могло да се деси да је на пример оставила торбу у зборници. Та срећна околност је била да је закључала врата. Сви су се померили од врата, и он је хватао кваку, али није урадио ништа, иако та квака није била тешка за савладати. Ђаци су бринули о наставници, казали су да сви угасе звук на телефонима, да се нико не јавља да их не би чуо, да чучну. То одељење је специфично јер су имали дивну учитељицу која их је учила да буду дружина и они су се понашали као дружина. Ја сам зато става да они треба да се врате у школе. Не мислим да сам као родитељ реална у овој ситацији без обзира на то што сам лекар. Зато морамо да питамо стручњаке, и колико год су различити сагласни су у једном – одлагање доноси олакшање. Ви знате да не морате у школу неко време, не морате да се суочите са школом, улицом... Али, то вам онда постане начин битисања а стручњаци кажу да то води у болест. Тако да ја, колико год да се плашим и тешко ми је, имам поверења у те људе тамо - каже докторка и додаје:
- Наставник географије у тој школи има две ћерке и супругу која је професор. Наставница математике која је била с мојим дететом има двоје деце у школи. Они су чували нашу децу и радили свој посао, остали су са нашом и нису ишли да траже своју децу. Верујем у њих и у школу имам поверења и мислим да треба да се врате и буду дружина и да науче да се изборе. Наравно да децу која су поднела ово на тежи начини и која нису функционална не треба терати. Моје дете се плаши среде зато што је среда. Али, не треба од тога правити нешто што ће вас још више болети него да видимо како да све превазиђемо тако што ћемо мислити о њима, о тој страдалој деци. Моје дете их је знало и значила су јој та деца и Драган. Свако то дете је наше. На том месту не можемо убити школу, јер то је могло било где да се деси - казала је др Ивана Стефановић.
Све вести о незапамћеној трагедији у Београду прочитајте ОВДЕ.