МИСТЕРИЈА И НАКОН 31 ГОДИНЕ! Један од највећих српских кримоса убијен на данашњи дан: "Своје џелате чекам с осмехом"
На данашњи дан пре тачно 31 годину убијен је Ђорђе Божовић Гишка у Лици на почетку грађанског рата у Хрватској док је био на дужности команданта Српске гарде.
Оно што и даље "лебди" над његовом ликивацијом је питање: "Како је погинуо?".
Гишка је са својим гардистима отишао на ратиште у Лику августа 1991 у Лику. Српска гарда је ту била ангажована у борби за Госпић. Гишка и његови ратници успели су да заузму више од половине града када је 15. септембра метак испаљен у њега.
Према речима неких који су били присутни, он је на ратишту изговорио: "Ја своје џелате чекам са осмехом".
Mastercard је грађанима Србије омогућио ПОПУЛАРНО Google Pay бесконтактно плаћање – Ево како да га активирате
ЛИКВИДАЦИЈА ГИШКИНОГ ПРИЈАТЕЉА ПОКРЕНУЛА КРВАВУ ЛАВИНУ! Оверен пред децом са 30 метака - до данас нерасветљено убиство (ВИДЕО)
ОВО УБИСТВО ЈЕ ПОЧЕТАК КРВАВОГ ПЕРИОДА У СРБИЈИ! Након његове ликвидације ништа није било исто (ВИДЕО)
Улазна рана му је била испод леве стране грудног коша, а излазна са десне стране, између кука и бубрега.
Погођен је док се налазио на раскрсници улица Наде Димић и Билајске. На њега је пуцано, највероватније, из правца зграда, које су удаљене 100-150 метара на север. У њима су били припадници хрватских снага, а Гишка је излетео на чист терен и погођен је бочно.
Убијен је с леђа. Умро је на рукама братанца који је и сам касније погинуо.
"Ако ме донесете мртвог, сахраните ме у Кучима"
Посмртни остаци Ђорђа Божовића Гишке пренети су 14. октобра 2017 из Београда у Црну Гору. Сахрањен је у породичној гробници у селу Безјово у Кучима, у присуству породице, пријатеља и сабораца.
Његова сестра Славица је тада изјавила за медије:
- Пре него што је отишао на ратиште оставио ми је у аманет да га, ако погине, прво ставимо два-три месеца код Белог у гроб и да га потом сахранимо у Кучима, у селу Безјово, на гробљу које се зове Мартиника по истоименој цркви која је ту. На том гробљу наш отац је покупио кости рођака и сахранио у један гроб. Гишкина је жеља била да поред тог гроба направимо породичну гробницу и да ту почива.
Иначе, велики ударац за њега био је ликвидација блиског пријатеља Бранислава Матића Белог. Он је убијен на кућном прагу августа 1991. На сахрани Белог одржао је емотивни говор у којем је наводно рекао: "Идем на фронт иако знам да ће ме тамо убити. Нећу да погинем у Београду, па да после причају како је то због обрачуна у подземљу."
Жесток момак са асфалта
Ђорђе Божовић Гишка рођен је 16. септембра 1955. у Пећи, а потом се са породицом преселио у Инђију. После смрти оца Гишка се са мајком Миленом и сестром Славицом се сели у Београд.
Време је проводио на Вождовцу на којем је спријатељио са Браниславом Матићем Белим. Тада постаје члан боксерског клуба Раднички. Као тинејџер у уличној тучи избоден ножем. Након што је преживео повреде које су биле опасне по живот добио је надимак - Гишка.
За њега се чуло када је имао само 13 година. Тада је побегао преко границе у Италију - без пасоша. Вратио се пар дана касније. О томе је почело увелико да се прича по Вождовцу, а неки кажу да се после дружио са Борисом Петковим и Ранком Рубежићем. Четири године касније отишао је преко и радио је по Аустрији, Француској, Немачкој, Белгији..
Први пут ухапшен је у Белгији 1974. На слободу је био пуштен после шест месеци. Из Белгије прелази у Француску, али опет упада у проблем. Наводно, пуцао је на полицију у Паризу. После истека казне враћа се у Југославију, где је поново доспео у затвор на краће време.
Почетком 198о-тих година прошлог века, Гишку ангажује тадашња Савезна државна безбедност да у "интересу државе" одради неке послове у замену за амнестију и миран боравак у Југославији.
Почетком 1990-тих, када је уследила прича о "жестоким момцима са асфалта" доводили су Гишку у везу са ликвидацијом бивешг хрватског комунистичког функционера и директора загребачке нафтне компаније ИНА Стјепана Ђурековића. Уочи распада Југославије, Гишка је са својом екипом пришао Српском покрету обнове Вука Драшковића, а са првим избијањем српско-хрватских сукоба и пушкарања у лето 1991. Гишка са својим нераздвојим другаром Браниславом Матићем Белим, који је иначе био и један од финасијера СПО, оснива прву паравојну формацију под називом Српска гарда.
- Као највећа ствар у време моје младости рачунало се да треба бити од користи комунистичкој држави, ићи преко границе да се бориш против усташа и политичких емиграната. То је био сан сваког београдског мангупа - говорио је наводно Гишка.
На произвке да је криминалац јавно је говорио:
- Онима који ме оптужују да сам криминалац кажем: у Београду сам се прочуо као доста добар боксер, вредан у школи, а жељан свега. Хоћу да се и проведем, волим девојке, а пара нема. Како се снаћи? Предложи овај оно, ајде ситно, ајде крупно, ајде пљачка... Кренуо сам из неке жеље за авантуризмом, за неким глупирањем, и тога се данас стидим. Али ја то часно зовем правим именом.
Иначе, тада је формирана Српска добровољачка гарда Жељка Ражнатовића Аркана, као противтежа Српској Гарди.
Гишку је то наводно наљутило па је Аркана назвао "тулумбаром", јер је овај отворио посластичарницу у својој кући.