(ФОТО/ВИДЕО) "Предосетила сам ЗЛО, говорила сам да та школа НИЈЕ за њега" Пријатељица убијеног ЧУВАРА у Рибникару ОТВОРИЛА ДУШУ и кроз сузе поделила потресне детаље

- Говорила сам му, молила сам га да се склони са тих врата, предосећала сам неко зло. То више није била она школа од раније и то у дужем временском периоду је бележено посрнуће и ја сам то видела - рекла је пријатељица убијеног чувара.

Она се као спремачица запослила у Рибникару 2007. и каже да је годинама са великим задовољством ишла на посао, посебно откад се њиховом колективу 2013. придружио њен најбољи пријатељ, али да се на њену жалост, ситуација променила последњих година. Каже да је било свачега рђавог, чак и мобинга, лоших међуљудских односа и да су поједини просветни радници потпадали под утицај родитеља појединих повлашћених ученика, али да добри чувар није посустајао и радио је предано до последњег дана.

- Он је био све најбоље што један човек може да буде. Рођени господин и без кравате. Никада га заборавити нећу ни избрисати из своје душе. Поштењачина и велики човек какав се ретко рађа или не рађа више. Не могу да препричам о каквој особи је реч. Био је најдрагоценији радник у школи, директорка је била спокојна кад је он ту, као и сви ми око њега. Могао је да дочека свакога и усмери од детета до старог човека. Био је увек насмејан и спреман да се нашали, да дан учини лепшим и да орасположи све око себе, а поуздан до сржи. Ослонац, подршка и раме за плакање, али и неко ко вас насмеје до суза. Знао је име сваког детета, као и њихове родитеље, баке и деке. Помагао је свима, запосленима и ђацима, чувао кључеве деци, спортску опрему и заборављене ствари. Чекао са децом да дођу по њих. Знао је ко какав ранац има. Доживљавали смо га као род. Мени је био најбољи пријатељ и више од тога, као брат најрођенији - прича кроз сузе.

Каже да је неутешна од тренутка кад је сазнала да га више нема, тог момента не жели да се сећа. Није могла да се суочи са последицама трагедије и губитком пријатеља и решила је да напусти посао. За њу Рибникар више није школа иако су и њена деца били ученици те школе.

- Не радим више у тој школи, а свратим у Краља Милутина 10 и запалим цигарету на нашој пепељари, где смо он и ја пушили. Рибникар као концепт треба да постоји, али на том месту никако. Без њега је све изгубило смисао. Није имало шансе да останем да радим у тој згради где је настрадао. Моја срећа да тог дана нисам била ту, јер бих вероватно била и ја ту близу њега. Док су деца била на часовима ми бисмо се дружили, шалили и делили проблеме. Саветовали се. Знали смо једни о другима више него што су знале наше породице. Имала сам потребу да његовима причам о њему, како је мој губитак ненадокнадив, као и њихов, да знају колико је и нама у школи он значио и колико је био племенит и чинио добра дела за све. Они знају колико им је као породици био значајан. Не зна се дал је бољи био син, ујак, брат, дека. Није имао своју децу нажалост, али јесте сестриће и сестричине и њихову децу, а сви су га обожавали - говори у једном даху, спремна да најомиљенијем човеку на Врачару и шире, прича сатима. 

И слободно време је проводила са њим много пута, одлазили су ван града да се друже, а памтиће и прославе рођендана са њим.

- Није могло да се деси да не обележимо заједно рођендане. Он, моја, односно наша колегиница и ја. Био је џентлмен који би нас извео у кафану да се заједно проведемо уз музику, поједемо и попијемо кад год је неком од нас рођендан. Морали смо да га обележимо. Ишли смо у викендице и ван града да се опустимо мало у природи. Од њега није било веселијег на весељима, за све га је бог био дао - бришући сузе препричава. Насмејала се у свој муци и присетила ситуација које памти.

- Знао је шта волимо колегиница и ја и шта нам треба, а увек би нас насмејао. Нас троје смо били најбољи тим, он је радио цео дан, а нас две на смену, али би обавезно заједно макар попили кафу сваког дана. Био је духовит, чак је и црни хумор волео. Шалио се и на свој рачун. Једном је рекао у шали да ће његова сахрана бити велика и да ће ред бити до Ћуприје. Мислио је на београдско насеље, јер је он живео у Вишњичкој бањи. Сада га жали небројено људи и остаће да живи са свима нама- закључила је пријатељица убијеног чувара у масакру на Врачару. 

Дала је отказ- није могла да гледа "празно место"

Несрећна жена је одмах након трагедије дала отказ у школи и променила послодавца како не би морала сваког дана да пролази пакао и гледа "празно место" најомиљенијег човека у школи, насмејаног и увек ведрог, свима омиљеног "чику". Превише је мучила та чињеница и стезао је у грудима неки тескобни осећај.

- Збогом О.Ш.Владислав Рибникар. Сви Ви моји драги Рибникарци заувек у срцу - написала је она на Фејсбуку након чега су јој наставници и друго особље школе пожелели срећу на новом послу, и поручили да су осећали да ће отићи јер то није оно исто место пуно смеха који су замениле сузе за чуварем и његових девет уснулих анђела, осам девојчица и једног дечака које је убио дечак-убица пуцајући 3. маја из очевог пиштоља у школи коју је похађало.

Није дочекао да навија за унука

Његовој пријатељици је страшно жао што није стигао да се радује што је и у породици добио кошаркаша Партизана чији је ватрени навијач био. Још једну велику ствар је пропустио да прослави.

- Унук његове сестре је почео да игра за млађи тим KK Партизан, а сестрић је постао пилот. Могу да замислим колико би срећан био јер је сву ту децу доживљавао као своју. Чекао је да сестрић постане пилот, али није дочекао. Надам се да нас одозго гледа и да је на небу срећан - сузних очију завршава. 

Извор: Србија Данас/Република/Аутор: Аделарда Поповић