"УВЕК ЈЕ ГОВОРИО ДА СУ СВА ДЕЦА ЗЛАТНА..." Сестра убијеног чувара у Рибникару нема од БОЛА, сутра је НАЈТЕЖИ дан за њу

-Био је јединствен. Од рођења па кроз његово детињство, кроз тинејџерске дане, кроз служење војног рока, повратак, запослење... Једноставно, његова главна особина је била благородност, племенитост, достојанство, одговорност."

Овако започиње своју потресну исповест за "Блиц" сестра убијеног чувара из ОШ "Владислав Рибникар" који је упуцан пре тачно годину дана у школи.

Она је у својој потресној исповести говорила о свом брату, човеку какав се само једном рађа. Био је омиљен свуда и пун љубави за све. Био је човек ког су бројна деца гледала као другог оца, ком су могла да се повере, који би им рекао коју топлу реч, а са којим су могли и да се мењају сличицама.

Ко је био убијени чувар?

-Он је увек био насмејан и човек са смиреношћу коју заиста, посебно у данашње време, тешко можете да видите. Све те особине у једном човеку, то је стварно нешто ретко - започиње сестра, са сетом и тескобом у гласу присећа се како су се сви, од породице и родбине радовали када је он ту. Што је њихов.

-Након трагедије нико за њега није рекао ниједну ружну реч. И онда осећамо понос који је само на момент надвладао ту тугу и бол што више није са нама. И драго нам је да је доста људи препознало те његове особине - прича она. Како каже, особине њеног брата препознала су деца која се и дан данас јављају, која га описују као друга, као доброг духа, као најбољег чувара, као пријатеља и трећег родитеља.

-Онда то се казује о том јединственом нашем брату, Микију, како смо га ми у породици звали. То су препознали и наши унучићи, наша деца, он је њима био цео свет, центар њиховог света. Он им је пружио љубав, називали су га трећим родитељем - прича саговорница.

"Унуци питају када ће Мики да дође"

Саговорница о свом брату прича са пуно туге. Зове га по надимку који је имао: "Мики". Каже, унуци и сестрићи га често помињу, уз питања када ће Мики да дође. "Њему никада није било тешко да их прати у свим њиховим жељама. Да заигра кошарку, фудбал, тенис, стони тенис...

Према речима саговорнице, он је у септембру 2013. године почео да ради у Основној школи "Владислав Рибникар". Радио је у фирми за обезбеђење и онда су га распоредили у школу. Сестра и ја смо биле задовољне јер ће бити у школи, на месту где ће бити окружен децом коју је неизмерно волео. У школи нам је било добро да буде јер није био на улици, чувао амбасаде или банке. Имале смо дозу бојазни када је радио на тим местима", присећа се она.

О његовом послу у ОШ "Владислав Рибникар"

Како прича, када га је после његовог првог радног дана питала како му је на новом послу, рекао је: "Знаш ли ти колико је тамо деце? Знаш какве деце? Деца су златна".

-Он је знао све о сваком детету, када имају писмене, када усмене. Радио је тамо на главном улазу по 12 сати дневно. Заволео је децу и она су заволела њега. Имао је тај специфичан однос и са децом и са професорима и са наставницима. Јер он је то нешто носио у себи", прича сестра убијеног чувара.

Испричала је и једну анегдоту о свом брату. "Он је купио сличице и албуме да би могао да се мења са децом. Имао је ту идеју да би могао да се приближи деци, да се мењају сличицама, да на одмору не трче по двориштима када је хладно напољу. Он их је тиме анимирао, али он је то радио са љубављу. Њему то није било тешко", каже она.

-Знао је он које је таленте ко имао, а то су неке чињенице које сазнајемо током ових 365 дана. Ако је било неко такмичење за викенд он већ од зна које дете је постигло успех, коме да честита, кога да бодри. "Мислим да је имао тај развијен осећај. Када, како, шта... И он је увек говорио да су сва деца златна. Да много тога зависи од родитеља. То се показало као истина, велика истина", закључује она.

Извор: Србија Данас/Блиц