Туга у дому малог Раденка, отац ЛИЈЕ СУЗЕ: Овако нисам плакао ни на дан сахране свог сина

- Има тако дана, као данас, кад ми просто дође. Налетим на неку слику у телефону, подсети ме нешто на њега. И заплачем, а ја ретко плачем, верујте ми. И расплачем се, као данас, онако како нисам ни на дан сахране. Мислим да се никад нисам исплакао као јутрос - признај Милан Никодиновић, отац малог Раденка који је преминуо прошле године након прелома руке и неадекватног лечења у лозничкој болници "Доктор Миленко Марин".

Годину дана је прошло од смрти малог Раденка: Његови родитељи и даље чекају правду

Сага о смрти малог Раденка: Странкама по 15 дана ЗА ПРИГОВОР на вештачење! Без налаза за ортопеда?

У његовом гласу осећа се бес који надјачава тугу, али и умор због немоћи да било шта промени: оно што се десило његовом сину, на првом месту, а потом и то што још нико није одговарао.

- Најкривљи је ортопед Добривоје Бојанић, али и доктори у Институту за мајку и дете у Београду. Они су се бавили руком, а детету је глава висила о концу. И тај је конац и пукао, на крају. Ја нисам стручњак, нисам лекар, али зашто мом детету није ампутирана рука чим смо стигли у Институт - пита се последњих 13 месеци несрећни отац.

Ипак, и после годину дана од смрти, Милан се нада некој правди. Којој? Ни сам не зна. Јер, шта је правда на земљи, ако је дете под земљом?

Истрага је 12 месеци била усмерена на доктора Добривоја Бојанића, ортопеда који је Раденку, како је сам рекао Милану, "савршено наместио руку".

- Толико "савршено" да ми се, када се све то десило, јавило десетине људи које је Бојанић упропастио.Све сам их питао зашто су ћутали, зар су чекали да дете од 8 година настрада од руке таквог човека, па да се онда пробуде? Али, схватио сам из свих тих прича да му нико не сме ништа. Зашто? То не знам - каже Милан.

И није то једино питање које је отац малог Раденка поставио

- Сад кад је истрага проширена и на Институт за мајку и дете, сећам се да сам после смрти мог сина питао васкуларног хирурга зашто му нису ампутирали руку, на шта ми је одговорио виком и дреком - присећа се.

- Ако је постојао 1 одсто шансе да преживи након ампутације, зашто то нису урадили? Просто су сви доносили погрешне одлуке - додаје.

Породица Никодиновић покушава да живи како најбоље зна, и када их питате како су, рећи ће: "Добро". Али, глас говори више од речи и јасно ми је да ту ништа није добро. 

Све док једног дана суд не каже ко је кривац за смрт дечака, чији је живот угашен за један дан. Па и тад ће бити само мало боље.

Можда.