НАЈВЕЋА ТАЈНА РАСПАДА СФРЈ: Европска тројка 1990. доноси МИЛИЈАРДЕ, а на другој страни стола били су Милошевић, Туђман и Изетбеговић...

Европска тројка — тада састављена од луксембуршког шефа дипломатије Жака Поса као председавајућег Савета министара Европске заједнице (тек ће пар година касније она прерасти у Европску унију), затим наредног на тој функцији, његовог холандског колеге Ханса ван ден Брука, и председника Европске комисије Жака Делора — дошла је крајем 1990. године у Југославију са циљем да нам изнесе "непристојну" понуду коју ни највећи лудак не би могао да одбије.

Њих тројица са једне стране стола, а са друге шест председника југословенских савезних република. Пос даје реч Делору, као аутору плана и предлога Европске заједнице, да би овај објаснио шта су они спремни да ураде и да дају, само ако пристанемо да останемо у некој форми заједнице, као Југославија. Дакле, да се разумемо шта се дешава у том тренутку: они нас желе да поткупе да бисмо урадили оно што је добро за нас.

Делор каже следеће: ЕЗ је спремна да истог момента политичком одлуком призна придружено чланство Југославије у ЕЗ; друго, спреман је програм од 5,5 милијарди долара који ће послужити као финансијска инјекција за успешно продужење програма владе Анта Марковића; затим износи још десетак тачака понуде, "све у свему, јако повољно".

Све то много година касније — у једном интервјуу чији релевантни инсерт можете погледати на крају текста — открива Киро Глигоров, покојни председник Македоније, који је састанку присуствовао као представник те федералне јединице.

Ана Брнабић и Ли Кећианг се сложили: Политички односи Србије и Кине су изванредни!

Последице онога што се након тога догодило сви ми живимо до дана данашњег: од Словеније (којој би и самој данас у склопу опстале Југославије вероватно било боље него што јесте) до Македоније (којој би свакако било много боље него што јесте); о Хрватској, БиХ и Србији у којима су се водили ратови, вршили злочини и етничка чишћења, догађала огромна разарања, да и не причамо.

Наиме, сви републички председници су прво дуго ћутали, а онда су један за другим почели да одбацују ову понуду.

Туђман је рекао да он ни за какве милијарде не може да одустане од идеје која тренутно храни цео хрватски народ, да они после хиљаду година обнове хрватску државу (што би се рекло: "једи идеје, народе мој, једи идеје"); Милошевић је рекао да он хоће или пуну и чврсту федерацију или ништа (не зна се ко је био луђи од њих двојице и ко је био у слабијем додиру са реалношћу, животом, светом и временом у коме живимо); Изетбеговић, прилично умерено, каже да они не могу ни без Београда ни без Загреба јер у БиХ живе три народа, да би они волели да остану посебни ентитет, али, ако може да се нађе неко решење за сарадњу; остали ништа нису рекли.

Постајемо ОПАСНА регионална војна СИЛА: Лукашенко нам шаље чак 12 МИГОВА, ракете БУК и С-300!

Тројка затим након консултација почиње да води једночасовне разговоре са сваким председником понаособ, све то траје јако дуго, али изасланици из Брисела на крају закључују да сагласности нема, изјављују да жале због нашег одбијања, "а шта ће даље бити, видећемо".

Видели смо.

Штета је само што тада нису све детаље те понуде пренели грађани и што нису народе питали за мишљење. Већина грађана сваке републике тада је хтела опстанак Југославије, а рату се надала само шачица фанатика која је успешно изманипулисала масу и искористила околности да посеје семе раздора и мржње на којем и дан-данас јаше.