ВЕРОВАТНО ЗА ГИНИСА: Жена из Велике Плане othranila 40 туђе деце!
У тај број није урачунат велики број деце о којима су се Бранка и њена породица бринули привремено
Као хранитељица Центра за породични смештај и усвајање у Милошевцу, Бранка Филиповић, рођена Београђанка, заједно са својим супругом Мирославом и осталим укућанима, однеговала је четрдесеторо туђе и напуштене деце, која су у њеној породици остала до пунолетства и осамостаљивања.
Прочитајте и:
У тај број није урачунат велики број деце о којима су се Бранка и њена породица бринули привремено, од неколико дана до неколико месеци, док им Центар није пронашао сталну хранитељску породицу.
Од више стотина жена из Милошевца и околине које су се, у организацији Центра за породични смештај и усвајање у Милошевцу, од 1931. године до данас бавиле хранитељством, по броју малишана које је извела на животни пут Бранка Филиповић је апсолутни рекордер.
Има оних који сматрају да би подвиг који је ова жена остварила уз помоћ Центра требало пријавити Гинисовој књизи рекорда, „јер је питање да ли постоји мајка кроз чији дом је прошло више туђе деце“.
Њен подвиг још већим чини то што је и сама одрасла у хранитељској породици, без радитеља и иког свог. Међу штићеницима установе.
Бранка Филиповић рођена је 16. августа 1929. године у Београду, општина Савски венац. Није имала ни две године када је, у марту 1931. године, доведена у Милошевац и, у организацији тек основаног центра за бригу о напуштеној деци, дата на чување и васпитање мештанима Милану Пашићу и његовој супрузи Фросини.
Своје родитеље никад није упознала, нити зна ко су. Годинама је покушавала да их пронађе, да открије своје порекло али није успела. Каже да је управо у томе што је трагала безуспешно, што до рођења своје деце никад није упознала блискост коју људско биће осети кад се нађе поред неког свог, налазила најачи мотив да деци о којој се бринула пружи што више љубави. Да им буде и мајка и другарица.
ВЕЛИКА ПЛАНА: А за псе луталице из буџета 300.000 евра!
Бранка је у Милошевцу завршила основну школу. Касније, када је постала пунолетна, удала се за Мирослава Филиповића, са којим је стекла три сина. Саша је рођен 1950. Раде 1952. а Драган 1970. године. Од прва два сина има четворо унучади, а најмлађи Драган је трагично настрадао у својој осамнаестој години. Кад је мајци стасао за женидбу, а отаџбини да брани њену слободу.
Осим обављања редовних послова у Центру и на породичном имању, Бранка је цели радни век активно учествовала у организовању разних друштвених манифестација, посебно оних чија су тема била деца или култура.
Деценијама је устајала прва, у четири сата ујутро, када је супруга Мирослава испраћала на посао, а на спавање одлазила после свих, када би и последње дете, а често их је било и по петоро-шесторо у кући, сместила у кревет и ушушкала.
Данас Бранка, под теретом година, све мање може да се сама брине о себи.
Судбина је хтела да бригу о њој у највећој мери води брачни пар Горан и Марина Петровић. Горан је и сам некадашњи штићеник Центра, који је, као и Бранка, доведен „из белог света“, а кад је стекао пунолетство одлучио је да остане у Милошевцу, где се оженио и изродио двоје деце.
Бранка са поносом истиче да јој се многа деца коју је othranila редовно јављају, али јој је од тога важније што су она и после одласка из њеног дома у бели свет остала у контакту, што се међусобно чују и посећују.
Директорка Цента Милица Лукић Момировић каже да ретко прође дан а да у Милошевац не стигне неко писмо од бивших штићеника ове установе.
-Стижу поруке, потресне, стижу писма у којима нас обавештавају да су постали родитељи, неки чак деке и баке. Млађи нас детаљно обавештавају да су нашли посао, да у својим кућама чувају фотографије, понеки детаљ који су понели из Милошевца...Између осталог, добили смо писмо из Канаде од наше штићенице Албанке, са Косова. То су приче препуне љубави и захвалности, које узвраћају својим хранитељицама – истиче директорка.
Ево шта пише у једном писму које је адресирано на Бранку Филиповић.
-Мила моја, једина мајко. Пишем ти овог јутра, кратко, док чекам да ми на подој донесу мога маленог сина. Синоћ сам га родила, здравог и лепог као сан. Ти си прва с којом желим да поделим радост, јер да није било тебе, не би, можда, било ни мене. Ни, ове, моје среће. И да знаш, зваће се Бранко. По теби, једина моја. И да знаш да тек сад знам колика је љубав мајке према детету. Али, тек сад не знам зашто су мене родили и оставили, а ти ме, малену и непознату, повила својим крилом. Неговала и подизала да постанем ово што јесам. Написала бих и њима, родитељима, писмо... Како, кад их не познајем? У овим тренуцима само твоје лице, родитељско, препознајем.